Ne postoji drugi naslov za kolumnu ove nedelje. Baš kao što je teško naći druge reči za ono što nam se prošle nedelje desilo. Jer desio nam se smak sveta. Baš to i baš tako. U onih nekoliko sati tokom ta dva dana prethodne nedelje, u beskrajnom čekanju koje je usledilo, u sve crnjim i sve gorim, najstrašnijim vestima koje su stizale iz minuta u minut, najpre onog dana, a zatim i one noći, desilo nam se upravo to - smak sveta. On traje i dalje. Vidi se na uplašenim licima roditelja koji svoju decu sve čvršće i sve jače drže za ruku, u očima dece koja su ove nedelje krenula u škole u kojima se nalaze naoružani policajci, koji im istovremeno ulivaju i dozu sigurnosti i dozu straha, u grobnoj tišini koja je obeležila proteste koji su se održali širom Srbije, u kolonama dece i odraslih koji donose cveće, pale sveće i dolaze iz cele Srbije da odaju poštu ubijenoj deci.
Nemam odgovor na pitanje kako ćemo prevazići ovo što se desilo i da li ćemo ikada moći da nastavimo pretvarajući se da je sve kao što je bilo ranije. Jer nikada više neće biti kao što je bilo ranije. Desilo nam se ono što smo mislili da nam se nikada neće desiti, ono što smo gledali u filmovima, ono što nam je bilo toliko daleko da se čak nismo toga ni plašili. Odsad ćemo se plašiti. Plašiće se svaki roditelj čije dete ode u školu, plašiće se svakog dana i svega. Između ostalog i zbog toga što se čini da nismo dobro procesuirali tragediju koja nas je zadesila. Da, Branko Ružić je podneo ostavku. Da, radi se o ličnom i moralnom činu i možemo sada još narednih ne znam koliko dana da raspravljamo da li je trebalo da je podnese odmah ili kasnije, i da li ona uopšte ima smisla u momentu kada je podneta, ali činjenica jeste da je on time preuzeo odgovornost, izabrao da uradi ono što se u našoj zemlji retko radi. Problem je u tome što su se svi drugi poneli neodgovorno. I vlast, koja je za sve okrivila „zapadne vrednosti“ i pohitala da ustvrdi kako sistem nije zakazao, iako je očigledno da se to desilo, ali i opozicija, koja je površno, bez udubljivanja okrivila rijalitije, REM, uobičajene dežurne krivce, iako su oni samo mali deo problema. Činjenica jeste da živimo u društvu nasilja, da to nasilje generiše i deo onih na vlasti i deo onih u opoziciji. Činjenica jeste da mnogi iz vlasti moraju snositi odgovornost i činjenica jeste da su i vlast i opozicija potpuno pogrešno procenili i uzroke i posledice tragedije, ali i načine da se situacija reši, ne ponovi i da se spreči bilo šta slično u budućnosti. Umesto hiljada novih policajaca, našim školama je potrebno hiljadu novih psihologa, pedagoga, ljudi koji će raditi s decom, slušati ih, prepoznati decu koja su u problemu, reagovati u situacijama nasilja, pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Umesto agresivne retorike prema opoziciji, iz vlasti su potrebne reči mira, razumevanja, empatije. Umesto svojatanja protesta, opozicija mora da shvati da su ljudi na ulice izašli zbog sebe, zbog svoje dece, zbog straha u kom žive, zbog očaja. I ko zna koji put pokazalo se da su najodgovornija na kraju ispala deca. Ista ona deca koja su se vratila u škole, u kojima ih nisu sačekali preko potreban razgovor, podrška i pomoć. Danas deca treba da se vrate i u školu u kojoj se sve desilo. Treba da prolaze hodnicima u kojima su ležali njihovi mrtvi drugovi, kroz koje su bežali boreći se za život, da uđu u učionice u kojima će neke klupe ostati zauvek prazne. Smak sveta se ne prevazilazi tako lako. A mi, izgleda, uopšte nemamo pojma ni kako da počnemo.
NE PROPUSTITE
