U jednoj od prošlih kolumni smo napisali da se rezultati junske posete američkog državnog sekretara Kini i sastanka s kineskim predsednikom Si Ðinpingom neće videti odmah, već da će trebati da prođe koji mesec da se ocene dometi te posete. Tako se upravo i desilo s Blinkenovom posetom Kini, koja je na prvi pogled izgledala kao da je sve dogovoreno i rešeno, da bi se upravo ovih dana, nešto više od mesec dana kasnije, pokazalo da su dometi te posete bili prilično mršavi.
Ne bi stogodišnji Henri Kisindžer „potegnuo“ u Kinu prošle nedelje, očigledno da „pegla“ stvari, da je Blinken tamo uspeo da ostvari neke konkretne rezultate. Glavni konkretni problem između Kine i Sjedinjenih Država je trenutno nedostatak komunikacije između dve vojske, koje obe krstare Pacifikom i njegovim toplim morima, od Južnog do Istočnog kineskog mora, te bi se upravo iz tog razloga morale ponekad iskoordinisati, da ne bi negde „slučajno“ naleteli jedni na druge. No, ne lezi, vraže, izgleda da neko nekome ne diže slušalicu, a to je baš nezgodna situacija, jer nije retkost da komunikacija između suprotstavljenih strana postoji čak i u ratu, a kamoli da ne postoji u miru. No, kada je u maju kineski ministar odbrane odbio sastanak sa svojim američkim kolegom na marginama bezbednosnog foruma u Singapuru, bilo je jasno da nešto u komunikaciji između dve strane škripi, i to baš u onoj oblasti koja je puna dinamita, čelika, uranijuma i drugih „plemenitih“ materija. Stoga je u Kinu u junu potegao Blinken da „pegla“ stvari, ali su one izgleda ostale izgužvane.
U diplomatskim krugovima se manje-više znalo da tada nije dogovoreno obnavljanje komunikacije između vojski, već su rezultati bili mnogo skromniji, da ne kažemo deklarativniji, ali je postojala nada da se sa deklaracija može preći na realizacije. No, ne biva u strateškim stvarima kao u školskim priredbama, gde se čitaju želje i pozdravi lepo očešljanih učenika, već je ili dža ili bu, ili ima, ili nema rezultata.
O prošlonedeljnoj Kisindžerovoj poseti Kini se veoma malo zna i izveštaji medija sa nje su bili veoma šturi. Ali sama činjenica da se osim sa kineskim predsednikom Si Ðinpingom i krovnim diplomatom Vang Jijem, sastao sa ministrom odbrane Lijem Šangfuom predstavlja uspeh, jer je ono što nije pošlo za rukom aktuelnim američkim zvaničnicima pošlo za rukom stogodišnjem Kisindžeru. No, ne treba opet žuriti, jer jedna lasta ne čini proleće, čak i kada je ona pravi kapitalac poput Kisindžera. Prava mera stvari će biti eventualni sastanak američkog i kineskog predsednika, te ako do njega dođe ove godine, možemo Kisindžeru dignuti spomenik, a ako se dvojica lidera zaobiđu po raznim svetskim forumima na kojima će biti zajedno ove godine, džaba je krečio i Kisindžer.
I na kraju jedna pikanterija. Zvanični kineski ministar spoljnih poslova Ćin Gang nije se pojavio u javnosti više od mesec dana, što može biti znak pada njegovih „akcija“. U svetskim diplomatskim krugovima kolaju priče, koje mogu, ali i ne moraju biti istinite, da je to zato što nije odoleo tipično muškim slabostima, što opet ne bi bio ni neki problem, jer se ne očekuje od diplomate baš da bude svetac, da predmet njegove slabosti nije bio linkovan sa nekom osetljivom stranom.
Možda se upravo zato bolje osloniti na mudre starce poput Kisindžera, koji mogu odoleti svemu i koji su na ti sa istorijom i rade, s onu stranu svih prizemnih priča, samo za njenu naklonost.
