Važni strateški događaji nisu samo napadi, ratovi i bitke već su važni strateški događaji i izjave, pogotovo kada dolaze sa najvišeg nivoa, jer su reči, uz dužno poštovanje granatama i raketama, ipak uvek bile najjače oružje diplomatije.
Tako je prošle nedelje Šarl Mišel, predsednik Evropskog saveta, izjavio na Strateškom forumu na Bledu da bi i Evropska unija i balkanske države koje su (trenutno?) van nje trebalo da budu spremne do 2030. za proširenje. Dugo nije u opticaju bila bilo koja godina za proširenje EU, odnosno za konačno pristupanje čitavog Balkana, koji je trenutno bela (crna?) tačka na mapi vaskolikih evrointegracija, i bilo je to jer smo se dobrano opekli sa svim prethodnim godinama za proširenje, sa kojima se, kako će vreme pokazati, suviše olako licitiralo. Evo, već će dvadeseta godina od „čuvenog“ samita u Solunu, na kojem je poručeno da EU „samo što nije“ zinula da nas sve proguta i da nemamo šta da brinemo jer je to maltene gotova stvar. Onda su usledile godine „pokretnih meta“, te ući ćemo do 2007, te do 2015, te do 2025, u kojima se istina nešto i konkretno radilo (od Sporazuma o stabilizaciji i priduživanju, preko statusa kandidata, sve do zvaničnog početka pregovora), ali se mnogo više licitiralo budućnošću, koja „samo što nije“.
Istina, i EU i mi smo imali svako svoju muku - EU se nakon finansijske krize iz 2007/2008. našla u „novom vrlom svetu“ geopolitičkih borbi i nije ni mogla mnogo da misli o proširenju (samo je Hrvatska pristupila nakon ove godine), jer je morala da misli kako da se u ovom novom „geopolitičkom“ svetu zaštiti, a mi smo ostali zapleteni u tipično naša balkanska nadgornjavanja oko granica i entiteta. Usput je grunulo svuda po svetu, od raznoraznih Libija i Sirija, sve do Ukrajina i Afrika, pa u svom tom geopolitičkom haosu nije mali uspeh što je Balkan ostao miran i koliko-toliko stabilan, budući da je on prilikom svih prethodnih svetskih prestrojavanja uvek goreo. Znamo to i EU i mi, i zbog toga nam EU i toleriše „sitne“ institucionalne nestašluke u sprovođenju „reformi“ i zato mi tolerišemo EU što nam stalno pomera datum za pristupanje. Ta „igra“ će se nastaviti i posle Mišelove izjave o 2030, ali ta izjava ipak nije beznačajna da bi se preko nje moglo preći kao preko praznih reči. Ipak, koliko će te Mišelove reči biti „pune“, zavisi od jednog jednostavnog pitanja: ako EU uporedimo sa mobilnim telefonom, onda trenutno u njemu jedna aplikacija troši najveći deo baterije (rat u Ukrajini) i pitanje je koliko će energije ostati za ostale aplikacije (za proširenje).
Na to pitanje se trenutno ne može precizno odgovoriti jer niko ne zna koliko će rat u Ukrajini potrošiti energije svima i na šta će ličiti kontinent kada se on bude privodio kraju, što trenutno nije na vidiku, ni u najavi. No, realna je činjenica da ako se narečeno proširenje EU desi ili ne desi do ove ili one godine, u oba slučaja će to biti iz geopolitičkih razloga, a ne zbog toga što je neko bio prilježan u sprovođenju reformi (što opet ne znači da ne treba da ih sprovodi), jer su i Bugarska i Rumunija ušle u EU s reformama „na pola“, samo se ne zna hoće rat u Ukrajini ubrzati ili usporiti zaokruživanje geopolitičkog prostora Unije.
Do odgovora na to pitanje nastavićemo sa „starom igrom“ - mi ćemo biti čuvari mira na granici (što smo zapravo oduvek i bili), a EU će i dalje biti blaga poverenica, tolerišući tipične sitne zađevice među ljutim graničarima, sve dok je granica mirna.
