Kada se 3. maja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ desilo nezamislivo, kada se to isto ponovilo samo dan kasnije u Mladenovcu, kada nije postojao roditelj koji svoje dete nije makar malo čvršće držao za ruku, makar malo duže grlio i makar malo zabrinutije ispraćao svaki put kada izađe iz kuće, bilo je jasno da Srbija više neće biti ista. Da ne sme biti ista.
Jedna od stvari koja je opterećivala sve, a naročito roditelje dece iz „Ribnikara“, bila je i ta kako će se deca vratiti u školu u kojoj su ubijeni njihovi drugovi, kako će sesti u klupe ispod kojih su se krili od metaka, kako će ići hodnicima kroz koje su bežali u strahu za sopstveni život. Sudbina škole bila je tema stručnjaka, političara, roditelja i javnosti, a svi su se slagali u jednom - deca ne smeju ponovo biti traumatizovana, uplašena još više nego što trenutno jesu i njihova dobrobit mora biti na prvom mestu. U okviru tih napora planirana je, i od Vlade obećana, kompletna rekonstrukcija škole, koja uključuje i izgradnju memorijalnog centra, da bismo pred početak školske godine od predstavnika Saveta roditelja saznali da je reč o samo malom delu škole, ulazu iz Ulice Svetozara Markovića, te da su u pitanju „kozmetička osveženja, krečenje, menjanje stolarije i nekih osnovnih stvari“. Za rekonstrukciju, kako nam je na dan početka školske godine saopštila Ana Brnabić, nije bilo vremena.
„Nismo imali vremena za više“, to su tačne premijerkine reči. Nisu imali vremena. Očigledno je bilo važnijih stvari, onih za koje je bilo vremena, koje su se mogle uraditi, izgraditi i rekonstruisati u roku, za razliku od ove nevažne, nisko na listi prioriteta, ove za koju nije bilo vremena. Baš kao što je bilo vremena da se odmah, odmah nakon tragedije, dok nijedan dan nije prošao, saopšti da „sistem nije zakazao“ i da u radu nijedne institucije ili pojedinca nije bilo propusta. Bilo je vremena i da se to ponovi nekoliko puta u mesecima koji su usledili, da oni koji nisu čuli, poverovali ili zapamtili prvi put kada je rečeno, to sada utuve u glavu.
Bilo je vremena i da se nekoliko puta saopšti da Bratislav Gašić ni na koji način nije odgovoran za dešavanja u „Ribnikaru“, „ni direktno ni indirektno“, bez obzira na to što je jedan od ključnih ljudi u MUP obelodanio i na konferenciji za medije koju je pratio ceo region prikazao spisak dece koju je K. K. nameravao da ubije. Bilo je vremena i za optuživanje onih koji su odali poštu žrtvama da politizuju tragediju. Bilo je vremena i da se sa sigurnošću tvrdi da i u vezi sa masovnim ubistvom kod Mladenovca nije bilo nikakvih propusta iako se zna da je samo dve godine pre nego što je ubio osam osoba protiv počinioca podneta krivična prijava zbog napada na službeno lice, da je ona neobjašnjivo odbačena, da je počinilac izazivao tuče, posedovao nož, da su prijave protiv njega zastarele, da je povredio komšiju traktorom i nasrnuo na njega motornom testerom, da je odbačena i krivična prijava protiv njegove majke, podneta zbog ugrožavanja sigurnosti, da je njegov otac imao oružje iako je policija reagovala zbog nasilja u porodici, da su komšije rekle da su ovu porodicu nekoliko puta prijavljivali zbog pucnjave, da im je oružje oduzeto, ali i vraćeno, da se, očigledno, radi o porodici koja je imala zaštitu, dobre veze i sigurnost da će sva njihova krivična dela proći nekažnjeno. Bilo je vremena i za one neumesne šale, osmehe koje će građani Srbije dugo pamtiti.
Za sve je to bilo vremena. Samo za temeljnu i obećanu rekonstrukciju škole nije bilo.
NE PROPUSTITE
