ALEKSANDRA JERKOV: Plate i pravda

Zato je priča o platama u prosveti aktuelna uvek, ne samo sada, u danima kada prosvetari najavljuju novi štrajk. Oni su, naravno, lake mete. Najlakše ih je optužiti da rade svega nekoliko sati dnevno, da imaju cela leta i cele zime slobodne, da radeći provedu samo vreme koje su učenici na nastavi, da je njihov posao na nivou nečijeg hobija, a da stalno traže povećanje plate i prete štrajkovima. Međutim, pogledajmo zbog čega oni zapravo to rade. Jer se u priči o platama u prosveti ne radi samo o platama. To je priča o pravdi. To je priča o ženi koja čisti hodnike škole i svome detetu ne može da obezbedi osnovne potrebe. Priča o nastavniku koji vodi tuđu decu na ekskurziju, konstantno slušajući napade da će se od te ekskurzije obogatiti, dok svom detetu možda i ne može da priušti ekskurziju. Naravno, napadi da će se nastavnici od ekskurzije obogatiti dolaze od onih kojima je naporno da i sa jednim, svojim detetom odu na putovanje, a napadi kako nastavnici malo rade dolaze od onih koji na svojim poslovima ispijaju kafe, igraju igrice i zabavljaju se s kolegama u radno vreme. I naravno, svi ti napadači rade za platu koja je veća od plate prosvetnih radnika. Jer Srbija je jedina zemlja u regionu i Evropi u kojoj su plate u prosveti, gde je velika većina zaposlenih sa visokom stručnom spremom, niže od prosečnih plata. I nikakva povećanja, obećana i realizovana, tu ne pomažu, jer su sva nedovoljna, a u srži problema leži duboka nepravda. I svaki put kad je Vlada Srbije, navodno, uvodila mere štednje, ograničavala zapošljavanje, ograničavala plate, pa čak ih i samo uređivala, ona se uvek svetila prosvetarima, lekarima, medicinskim sestrama i čistačicama u ovom sektoru, a nikada nije imala hrabrosti da dirne u ono gde leži suština problema u javnom sektoru - u javna preduzeća, agencije i ogromnu i preskupu administraciju.

Zato ovo nije priča samo o platama. To je priča o pravdi, vrednostima i budućnosti. To je priča koja nas podseća na duboki značaj obrazovanja u našim životima. I da bi ta priča dobila srećan kraj, moramo postupiti ispravno. Moramo podržati one koji oblikuju našu budućnost i pružiti im adekvatnu nadoknadu, koju zaslužuju. One koji hrabro prkose mraku i suprotstavljaju se nepravdi, donoseći svetlo znanja u živote učenika. Njihova uloga je ključna, njihov doprinos neprocenjiv. Podizanje plata u prosveti na nivo republičkog proseka nije samo čin pravde, već i ulaganje u budućnost. To je gest koji govori da cenimo one koji oblikuju umove mladih, da vrednujemo obrazovanje kao stub društva. Da cenimo one kojima poveravamo svoju decu. Koliko cenimo nastavnike, toliko cenimo i decu, čije im obrazovanje, vaspitanje i usmeravanje poveravamo. Eto, toliko je jednostavno.