Nedavno se u Sarajevu podigla bura oko filma „Heroji Halijarda“. Film se bavi spasavanjem nekoliko stotina savezničkih pilota u leto 1944. godine, koje su organizovali ravnogorci. Većina napada usledila je na osnovu trejlera, od ljudi koji nisu ni videli film. Ispostavilo se da je to, po svoj prilici, najbolji istorijski film 21. veka. Za to treba čestitati Radošu Bajiću, njegovom timu, ali i Milošu Timotijeviću, koji je bio pažljiv istorijski konsultant.
Na film i njegove autore su napadali iz više pravaca. Jedan napad je tvrdio da je film pokazatelj istorijskog revizionizma koji je prevladao u srpskoj javnosti, kulturi i nauci. Navodno je sa odbacivanjem partizanskog monopola na antifašizam, odbačena cela antifašistička tradicija. Drugi napad je omalovažavao operaciju „Halijard“, poredeći je s mnogo većim brojem vazduhoplovaca koje su spasli partizani.
Počnimo od kraja. Partizani su spasli oko 2.000 savezničkih letača, najviše u Sloveniji i Dalmaciji. Ali, partizani u oba dela bivše Jugoslavije imaju direktnu vezu sa saveznicima. Oni su u Italiju prebacili 15.000 svojih ranjenika i bolesnika, jer su im savezničke snage u Italiji bile nadohvat ruke, kako kopnom tako i morem. A Pranjani u zapadnoj Srbiji su stotinama kilometara daleko. Izgradnja aerodroma pred nosom velikih jedinica Vermahta je jedinstven poduhvat. I uz to, nigde u Evropi nije spaseno toliko pilota u jednom danu kao u „Halijardu „. Mislim da je taj događaj zaslužio da uđe u svetle datume naše oslobodilačke tradicije.
Jeste malo čudno da partizanski antifašizam brane naša braća Bošnjaci/Muslimani, koji su dali veći procenat SS vojnika od samih Nemaca. Mada ovaj argument nije sasvim korektan, jer je u „ Handžar diviziju“ često stupala najcrnja sirotinja, iz egzistencijalnih razloga, što pokazuje francuski profesor Bugarel. Ipak, u celoj priči o dva pokreta otpora ne treba zaboraviti onaj pobednički, partizanski.
Da li zbog crvenog terora posle oslobođenja treba da odbacimo nasleđe najveće gerilske vojske u Evropi, u kojoj su Srbi bili većina boraca? Bliži se 20. oktobar, dan oslobođenja Beograda. Nigde domaći pokret otpora nije podneo tolike žrtve za oslobođenje svoje prestonice. Dva puta više nego u ustanku u deset puta većem Parizu. Posle oktobra 1944. godine, Crvena armija je otišla na sever, a Jugoslaviju su zapadno od Drine i Bosuta oslobodili partizani. Ideološki obračun s neistomišljenicima bio je strašan. Ali isto tako Francuzi slave 14. jul kao najveći praznik, i pored strašnog revolucionarnog terora koji je nastupio posle. Oni su razdvojili osvajanje slobode od kasnijih zloupotreba. Zašto bismo odbacili nešto po čemu smo bili prvi u Evropi, a drugi u svetu? Mi treba da u sećanju spojimo sve oslobodilačke tradicije, kao što to rade Rusi, ili primerenije, Slovenci. Naša bivša braća ispod Alpa su pažljivo popisali sve žrtve „rdečeg terora“. Ali nisu odbacili tekovine svojih partizana.
Nijedan naš borac za slobodu ne treba da bude zaboravljen, niti iz Kraljeva 1941, gde živa vatra seva, niti sa Sutjeske, niti sa aerodroma u Pranjanima.
NE PROPUSTITE
