Poslednjih osamdeset godina u Srbiji se kao primer greške iz gluposti i lošeg izbora navodila odluka retkih pojedinaca da odu u četnike 1945. godine, kad su ovi već bili potpuno razbijeni i vojno i politički poraženi.
U kom su frižideru čuvali Igora Braunovića, narodnog poslanika SPS i njegove stranačke kolege, kad su se u dražince upisali 2023? I odmah mu, još bunovni od zimskog sna, podigli spomenik!
Da odmah razjasnimo onima koji ne znaju, i onima (takvih je više) koji se prave da ne znaju šta zapravo znači sudska rehabilitacija Draže Mihailovića, na koju se ovi četnici početnici pozivaju.
Elem, presudom donetom 2015. godine samo je utvrđeno da Čiča u Titovo i Udbino vreme „nije imao pravično suđenje“. Gledano iz današnje perspektive, to je možda i tačno, Isto, izvesno je, važi i za suđenje nacistima u Nirnbergu. Tamo, recimo, niko nije mogao da traži izuzeće sudije ili tužioca zbog pristrasnosti... što je danas neotuđivo pravo. Ali nijedan sud nije osporio istorijsku činjenicu - niti to može - da je Draža Mihailović bio vođa četničkog pokreta čiji su pripadnici sarađivali sa okupatorom i ubijali i klali civile i partizane.
Ko ne veruje, neka ode u Vranić kod Beograda: na spomen-domu su ploče sa 68 imena stanovnika ovog sela, mahom dece i žena, stradalih od kame. Ili u Drugovac kod Smedereva, gde su u jednoj noći ubili 72 civila. Sve doskoro bilo je i živih svedoka ovih pokolja. Zato stav da Dražini četnici nisu ubijali srpsku nejač ne može da bude posledica neobaveštenosti, nego dijagnoza.
Otkud onda učlanjenje u četnike poslednjih dana, meseci i godina?
„Sticaj okolnosti“, rekli bi TV analitičari. I bili bi u pravu.
U pravo vreme na pravom mestu našle su se istovremeno dve različite političke grupe, što je rezultiralo spomenikom Draži Mihailoviću, podignutom mimo važećih zakona, bez dozvole nadležnih organa, „na privatnom posedu“. Spojile su se, dakle, dve struje i izazvale reakciju. Kao kad se u istoj boci nađu vodonik i azot, oba gasa bez mirisa, pa nastane amonijak (koji smrdi).
Elem, na jednoj strani imamo antikomuniste koji su čitav svoj životni i radni vek proveli u komunizmu i opšte im nije bilo loše - ordenje, tiraži knjiga, sinekure, akademije nauka i slično... Posle pada komunizma nahuškali su Miloševića da krene u pravljenje „velike Srbije“, što im, znamo, nije uspelo, delom i zato što su srpstvo izjednačili s četništvom.
Na drugoj su nedoučeni političari koji su istoriju učili iz filmskih i televizijskih oblandi Radoša Bajića i sa Tvitera. Kao što vam se, kad čekate u jednom redu, čini da se onaj pored vas kreće brže, tako i njima, slučajno svrstanim levo, desni put ka pobedi na izborima izgleda lakši. Pretrčavanje se, naravno, obavlja bez problema, jer ih prtljag ideologije ne opterećuje, Oni nemaju ni leve ni desne ideje.
Ideje su proizvod mišljenja, a da su mislili, znali bi da su četnici izgubili rat još 1945.
N. N.
NE PROPUSTITE
