Politikologija, kao nauka o politici, odnosno o širokom spektru političkih procesa, baš kao i svaka druga nauka, mora da operiše samo sa činjenicama, inače bi se svela na nekakvu pseudodisciplinu ili čak šarlatanstvo. Ovo posebno važi za međunarodne odnose, u čiju se analizu ljudi u Srbiji olako upuštaju, neretko bez poznavanja stručne literature, stranih jezika i sl.

Nema nikakve sumnje da se naš svet nalazi u fazi promena ili bar njihovog pokušaja od zemalja koje su prepoznate kao izazivači Sjedinjenih Američkih Država, ali govoriti o tome da se isti transformisao iz unipolarnog u multipolarni je i više nego preterano. Da bi se globalni poredak nazvao unipolarnim, potrebno bi bilo da u istom postoji nekoliko različitih centara moći približne snage, sposobnih da svoju sveukupnu moć i kapacitete (političke, ekonomske, bezbednosne, kulturne i sl.) projektuju na svetskom nivou.

Multipolarnost je relativno nov pojam i koncept, s obzirom na to da je o njoj bilo teško govoriti u vremenu pre velikog tehnološkog napretka (a koga suštinski nije bilo pre 20. veka) jer dotad nije postojala mogućnost komunikacije svake vrste između različitih delova naše planeta takvim intenzitetom i brzinom kakva postoji u poslednjih 100 godina. Bipolarni međunarodni poredak postojao je tokom Hladnog rata, kada su i SAD i Sovjetski Savez bili jedine svetske supersile sposobne da politički, ekonomski, bezbednosno, kulturno, ideološki i na svaki drugi način utiču na praktično sve delove sveta. Sovjetski Savez je tako bio spreman i sposoban da u jednom trenutku instalira svoje rakete na Kubi, a SAD ništa manje da to učine u Turskoj kako bi svog rivala odvratili od takvih namera. Sovjeti su staljinističke ideje širili sve do udaljenih džungli Kolumbije prepunih levičara gerilaca, a SAD svoju ideju o demokratiji i ekonomskom liberalizmu čak i do nekada neprijateljskog Japana.

Spadam u grupu politikologa koji svet danas vide kao još uvek unipolaran, svakako manje nego što je to bio u periodu od 1991. do kraja prošle decenije, ali i dalje unipolaran. Oni koji brane tezu navodne aktuelne multipolarnosti navode Kinu i Rusiju kao približne ili čak ravnopravne rivale SAD. Činjenice, međutim, još govore u prilog tome da su SAD i dalje jedina istinski globalna sila, a to da li su date činjenice suprotne našim željama, htenjima i sl. domen je subjektivnosti za koju u nauci ne sme biti mesta.

Ukrajinska kriza, za koju neki smatraju da je par ekselans dokaz da je naš svet postao multipolaran, a zapravo je sasvim suprotno - ova kriza je jedan od dokaza da su SAD i dalje neprikosnovena svetska sila. Nije Rusija pokušala da uvuče Meksiko u Briks, pa je na to morao da reaguje Stejt department vojnim sukobom u sopstvenom dvorištu, već se sukobi dešavaju u ruskom dvorištu, na teritoriji koja je neupitno bila pod kontrolom Kremlja u vreme Sovjetskog Saveza. Ne dolaze kineski poslanici na Havaje kako bi prkosili zvaničnom Vašingtonu i poručivali da će ih podržati ako ih napadnu SAD, već to čine američki senatori na Tajvanu.

Brojevi su, takođe, i dalje neumoljivo na američkoj strani. Američki vojni budžet je 2022. godine iznosio 877 milijardi dolara, kineski 292, a ruski 86. Bruto domaći proizvod SAD je prošle godine iznosio 20,89 triliona dolara, kineski 14,72 triliona, a ruski 1,48 triliona dolara („tek“ 11. mesto na svetu). Nosača aviona, a koji su simbol tvrde moći, SAD imaju 11, Kina dva, a Rusija samo jedan. Svetska ekonomija je i dalje dolarizovana, neoliberalni ekonomski obrazac nametnut od SAD i dalje prihvataju i Rusija i Kina i zemlje poput Brazila, Indije i sl. (dakle, istinske kritike kapitalizma danas nema), a milioni mladih Kineza, Rusa, baš kao i praktično svih drugih naroda sveta, možda jesu protiv dominacije SAD, ali i dalje žele da vode američki stil života.

Sve ovo su samo neki od pokazatelja da je naš svet i dalje unipolaran, a ako je taj unipolarizam u padu, taj pad će, baš kao u slučajevima velikih imperija poput rimske ili osmanske, trajati decenijama, ako ne i vekovima, jer imperije umiru sporo.