Malo-malo, pa se iz Euromahale i Krugova dvojke čuju jadikovke „Srbija se vraća u XIX vek“ ili „Srbija nije izašla iz XIX veka“. Ja na to uvek kažem: kamo lepe sreće da se Srbija vrati u XIX vek. U odnosu na srpske histerične scene iz XX veka, srpska politička (i kulturna) scena iz druge polovine XIX veka izgleda kao Periklovo doba.
Krenimo redom. Pradeda današnje SANU, Srpsko učeno društvo, u to vreme se nije bavio nacionalnim geografijama i identitetima, nego onim zbog čega su akademije nauka i umetnosti osnivane: dakle uređenjem i standardizacijom jezika, a ne crtanjem njegovih granica. Tim se poslom tada nije bavilo (kao što se ni danas ne bavi) samo odeljenje za poznavanje društva - kako moja neznatnost posprdno zove odeljenje za umetnost - nego odeljenje za poznavanje prirode - kako moja neznatnost manje posprdno zove Naučno odeljenje u kome su lekari, inženjeri i naučnici, svaki u svojoj oblasti, pronalazili (ili stvarali) srpske (ili bar slovenske) reči za naučnu i tehničku terminologiju.
Tako smo npr. dobili srpske reči za oxigen, hydrogen i geografiju - kiseonik, vodonik i zemljopis - i da stvari nisu krenule naopako kako su krenule, možda bismo u jednom momentu dobili srpske reči i za čekić, ekser i srpski kajmak, ali jbg, stvari su krenule kako su krenule, a dokle se stiglo, valjda vidite i sami.
Između 1850. i 1903 - videćete zašto 1903 - sinovi su bivali bolji i pametniji od očeva, pa je tako već Milutin Garašanin, sin pisca prvog srpskog Memoranduma Ilije Garašanina - koji je koncept Načertanija dobio direktno iz ruskog poslanstva - dokonao da je Načertanije recept za pogibenije, uvideo kuda stvari idu i upozoravao - pokazalo se da je džaba krečio - da će pomahnitali patriotizam iz koristoljublja, a bez krčmara, završiti ovako kako upravo završava.
U poslednjoj četvrtini XIX veka u Srbiji deluju solidno organizovane partije s jasno profilisanim ideologijama, počev od levice, zaključno sa desnicom (manje ekstremnom od današnje), jer da je tadašnja desnica bila ekstremna (i legalistička) kao srpska desnica iz XXI veka, Milan Piroćanac, šef vlade u kojoj je bio Milutin Garašanin, završio bi kao Zoran Đinđić.
Na sreću, Piroćanac je preživeo, digao ruke od politike, posvetio se advokaturi i poživeo dovoljno dugo da napravi lepu kuću u Francuskoj 7, u koju se - kad je kucnuo čas - uselio UKS, sluga svih potonjih režima.
Naprednjaci, socijalisti i druge politički jasno artikulisane devetnaestovekovne stranke jesu izgubili izbornu bitku sa Pašićevim radikalima, ali nisu kao DS zapale u letargiju, nego su nastavili političku borbu i u istoriji bi pre ili kasnije sigurno dobili rat protiv zatucanosti - prosvećenost i pismenost su se postepeno širili po Srbiji - da na samom početku XX veka, 1903, prababa JSO, Crna ruka, pod komandom tadašnjeg Legije, Apisa, nije ubila kralja Aleksandra i Srbiju vratila u XVIII vek.
Posle tačno sto godina istorija se ponovila - znate kako - i Srbija se iz XVIII vratila u XIX vek.
