ALEKSANDRA JERKOV: Marica

Nema osobe u Srbiji koja protekle nedelje nije zaplakala slušajući Maricu Mihajlović. Ona je, nakon zdrave i uredno održavane trudnoće, otišla u Sremsku Mitrovicu da se porodi, s radošću iščekujući novu bebu i ne sluteći kakav je pakao čeka na mestu gde rade ljudi čiji je jedini posao da vode računa o njenom i bebinom zdravlju. Ona je u teškim mukama i nakon višesatne agonije rodila devojčicu koja je preminula svega nekoliko sati nakon toga, a razlog je, kako ona kaže, akušersko nasilje. Molila je doktora, koji je jedva komunicirao s njom i u vreme njenog porođaja odlazio u Novi Sad da završi neke privatne poslove, da joj pomogne, a on joj se obratio tek kada je uvideo da je napravio veliku grešku. Tada je počeo da joj skače po stomaku, da joj steže vilicu i vređa je na nacionalnoj osnovi. To, naravno, ni Marici ni bebi nije pomoglo.

„Pitala sam doktorku kada mogu očekivati da se desi pobačaj - i danas jedva govorim o tome, bila sam u sobi s trudnicama, na pet metara gde su porodilje s bebama, sve slušaš, a imaš bebu koja se neće roditi živa - dobijam odgovor da ne dramim.“ „Govorim ‘ugušiću se’, a moja babica, moja glavna saveznica, viče na mene mahnito ‘ma, ugušila se dabogda’.“

Ja se slažem da treba. Porođaj je vreme kada ženi treba podrška, jedno divno iskustvo za celu porodicu, oba roditelja i postoji milion razloga zbog kojih bi majke i očevi, koji to žele, morali da mogu da budu zajedno. Ali ne zbog zaštite žene od nasilja. I da je sama na svetu, ženu niko ne sme da maltretira dok se porađa. Nju ne treba da štiti muškarac, nego zakon, sistem i pravo.

Marica je ovih dana objavila na mrežama da poklanja stvari i kozmetiku za tek rođenu devojčicu. Njoj više nisu potrebne. Hajde da nijedna majka više zbog ovoga ne poklanja stvari za bebu. To je očaj koji delimo svi.