Nema osobe u Srbiji koja protekle nedelje nije zaplakala slušajući Maricu Mihajlović. Ona je, nakon zdrave i uredno održavane trudnoće, otišla u Sremsku Mitrovicu da se porodi, s radošću iščekujući novu bebu i ne sluteći kakav je pakao čeka na mestu gde rade ljudi čiji je jedini posao da vode računa o njenom i bebinom zdravlju. Ona je u teškim mukama i nakon višesatne agonije rodila devojčicu koja je preminula svega nekoliko sati nakon toga, a razlog je, kako ona kaže, akušersko nasilje. Molila je doktora, koji je jedva komunicirao s njom i u vreme njenog porođaja odlazio u Novi Sad da završi neke privatne poslove, da joj pomogne, a on joj se obratio tek kada je uvideo da je napravio veliku grešku. Tada je počeo da joj skače po stomaku, da joj steže vilicu i vređa je na nacionalnoj osnovi. To, naravno, ni Marici ni bebi nije pomoglo.
Maričina priča izvela je žene na ulicu. Da traže pravdu za nju, za njenu ćerku koje više nema, za svoju izgubljenu decu, za sve žene kojima se navodno najsrećniji dan u životu pretvorio u pakao, za sve ono što je dovelo do toga da žene u Srbiji srećom na porođaju smatraju to da i one i deca izađu živi i zdravi iz porodilišta i da su zbog toga spremne da zanemare i uvrede i neljubaznost i pretnje i zastrašivanja i krvave čaršave, hladne sobe, nehigijenske uslove, creva umesto tuševa, hranu poput zatvorske i pravila koja više ne postoje nigde u svetu, poput onog da se majkama ne dozvoljava „zlatni sat“ s bebom ili da se onima koje su se porodile carskim rezom kontakt s bebama dozvoljava samo na svaka tri sata i to kada su bebe uredno nahranjene dohranom, uspavane i bez ikakvog interesovanja da sisaju.
Maričina hrabrost podstakla je žene da počnu da pričaju glasno i javno ono što su dosad samo među sobom, i to u najužim krugovima, pričale šapatom. A ono što su imale da kažu bilo je strašno. „Otišla sam u kupatilo, bebu sam pobacila u svoju ruku, taj momenat mi je u glavi svaki momenat, beba koja nije živa.“ „Doktor je rekao - to nije beba nego 40 grama.“ „’Ti moraš da se porodiš, sad moraš da se porodiš, ubićeš dete’, govori mi moja babica.“
„Pitala sam doktorku kada mogu očekivati da se desi pobačaj - i danas jedva govorim o tome, bila sam u sobi s trudnicama, na pet metara gde su porodilje s bebama, sve slušaš, a imaš bebu koja se neće roditi živa - dobijam odgovor da ne dramim.“ „Govorim ‘ugušiću se’, a moja babica, moja glavna saveznica, viče na mene mahnito ‘ma, ugušila se dabogda’.“
Ja se slažem da treba. Porođaj je vreme kada ženi treba podrška, jedno divno iskustvo za celu porodicu, oba roditelja i postoji milion razloga zbog kojih bi majke i očevi, koji to žele, morali da mogu da budu zajedno. Ali ne zbog zaštite žene od nasilja. I da je sama na svetu, ženu niko ne sme da maltretira dok se porađa. Nju ne treba da štiti muškarac, nego zakon, sistem i pravo.
Marica je ovih dana objavila na mrežama da poklanja stvari i kozmetiku za tek rođenu devojčicu. Njoj više nisu potrebne. Hajde da nijedna majka više zbog ovoga ne poklanja stvari za bebu. To je očaj koji delimo svi.
NE PROPUSTITE
