Ako se odgovor na pitanja ko je i kada ženama uskratio mnoga prava krije u religiji i njenim svetim knjigama, onda se nameće provokativno pitanje: Da li Bog mrzi žene, ili ih barem ne tretira ravnopravno?
Biće da jeste. Gospod, muškarac, prvo je stvorio čoveka, muškarca, a potom od Adamovog rebra i ženu, piše u Knjizi postanja. Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kad je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču.
Judaizam je izrazito vera muškaraca. On je taj koji posreduje između žene i Boga. Stari zavet otkriće da je u jevrejskom društvu neudatoj ženi bilo zabranjeno da bez dozvole napušta očev dom, a da je udatoj ženi bilo zabranjeno da napušta muževljev dom. Vlasništvo se sa oca prenosi na muža. Žene nisu mogle da svedoče na sudu, da se pojavljuju na javnim mestima, da pričaju sa strancima. Stari zavet pominje da muško dete vredi pet, a žensko tri šekela. Podstaknut idejama prosvetiteljstva, judaizam je tek u 19. veku počeo da menja odnos prema ženama.
Božja mizoginija prepliće se i kroz hrišćanstvo. Crkva je mnogo toga zabranila ženama uprkos tome što se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči o izgubljenoj drahmi (Luka 15:7-10). U prvim danima kada se širila Isusova misao, muškarac i žena su tretirani ravnopravno, mada su svi apostoli isključivo muškarci. Galatima poslanica Svetog apostola Pavla (3:28) možda je najpoznatiji pasus Novog zaveta koji promoviše ravnopravnost: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.“
Kada je prestao progon hrišćana i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu crkve zauzimaju muškarci. Apostol Pavle u Poslanici Efescima (5:22-24) poručuje: „Žene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos glava crkvi, i on je spasitelj tijela. No kao što crkva sluša Hrista, tako i žene svoje muževe u svemu.“
Mnogi hrišćanski teolozi, od Svetog Avgustina i Tome Akvinskog do Martina Lutera veoma se pogrdno izražavaju o ženama. Katoličanstvo i pravoslavlje ženama uskraćuju pravo da budu rukopoložene. Tek od 17. veka protestanti baptisti i kvekeri prvi prave zaokret omogućavajući ženama sveštenički poziv. Danas ga slede i anglikanci, ali ne i druge hrišćanske dominacije. Vatikan kaže da tretman žene u društvu nije lošiji, samo je „drukčiji“.
Metodično pobijajući ženska prava, crkva ženu prikiva za kuću, ubacuje je u zamku kuhinje i bračnog kreveta. „Kada crkva kaže da žena treba da se boji muža, to znači da ona treba da bude u stalnom trepetu da ne povredi ljubav prema njemu“ (Akademsko sebeukidanje, Vreme, 21. oktobra 2004, episkop jegarski - sadašnji patrijarh Porfirije).
Pokojni srpski patrijarh Pavle jeste bio skroman i jeste živeo u skladu sa svojim stavovima, ali znao je da bude veoma konzervativan: „Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti“ („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, Beograd 1998).
Iako islamska sveta knjiga Kuran kaže da su muškarac i žena jednaki, oni imaju različite uloge, prava i obaveze. Kuranska sura an-Nisa (4:1) kaže da su muškarac i žena ista duša. Žena nije stvorena zarad muškarca. Štaviše, stvoreni su na blagostanje jedno drugom, ali u Kuranu piše da muž ima pravo da udari ženu. U Iranu su od 1983. do 2002. žene uhvaćene u prevari kamenovane do smrti.
U svim religijama postoje ljudi koji su, teološkim tumačenjima, ulepšavali slike koje je bog davao ženama u svojim svetim knjigama, ali mnogo je onih koji veruju da žene treba da rađaju decu, štrikaju, heklaju, kuvaju i peglaju. Religiozni mizogenisti nisu pobeđeni, uz pozadinsku podršku - Boga. Srećan 8. mart!
