Zapad će Dan pobede obeležiti 8. maja, pošto je tog datuma u Berlinu bezuslovnu kapitulaciju Trećeg rajha u 23.01 sati po srednjoevropskom vremenu potpisao feldmaršal Vilhelm Kajtel, a overili je sovjetski maršal Georgij Žukov i britanski vazduhoplovni maršal Artur Teder. Zbog razlike u vremenu, u Moskvi se pobeda u ratu slavi 9. maja, ali razlika u kalendaru nije jedina koja je od tada udaljila nekadašnje saveznike.
Zapad se ne odriče legata antifašističke borbe, ali 8. maj slavi i kao Dan Evrope u znak sećanja na deklaraciju francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana iz 1950. o uspostavljanju novog poretka kojim bi se sukobljavanje između evropskih zemalja učinilo ne samo nezamislivim već i nemogućim. Bio je to prvi zvanični korak ka nastanku Evropske unije.
Zapad ne želi da u Moskvi stoji na istoj tribini na kojoj je i agresor na Ukrajinu. Jedva da se pamte vremena kada su paradi na Crvenom trgu 2005. prisustvovali američki predsednik Džordž V. Buš i tadašnji francuski predsednik Žak Širak.
Evropljani, uključujući i gubitnike rata, radije će prisustvovati Danu pobede koji u Kijevu organizuje predsednik Volodimir Zelenski, meta ruske „denacifikacije“, koji je pozvao najviše evropske lidere da „pokažu jedinstvo i odlučnost spram najveće agresije u Evropi od Drugog svetskog rata“. Berlinska policija zabranila je isticanje ruskih zastava u gradu 8. i 9. maja.
Rusima je pobeda u Velikom otadžbinskom ratu, u kome je stradalo 20 miliona ljudi tadašnjeg Sovjetskog Saveza, najsvetija tačka istorije pa ljutito reaguju na pokušaje revizije, koja se u ovim vremenima pripisuje svima koji bi da „unište Rusiju“. Podseća se na to da neki zvaničnici EU ne kriju svoje nacističko poreklo.
„Nikada nam neće oprostiti što smo ih oslobodili od nacizma“, citiraju se reči koje se nakon oslobođenja Berlina pripisuju maršalu Žukovu.
Niko sa Zapada nije pozvan na paradu 9. maja, sem Donalda Trampa, koji se neće odlučiti da dođe.
Pozvani su lideri 19 „prijateljskih zemalja“, među njima kineski predsednik Si Đinping, indijski premijer Narendra Modi, šefovi postsovjetskih država Centralne Azije, lideri Brazila, Venecuele i Kube, možda i najautentičniji diktator savremenog sveta, severnokorejski vođa Kim Džong Un.
Slovački premijer Robert Fico potvrdio je odlazak u Moskvu, a najbiži Putinov saveznik unutar EU, mađarski premijer Viktor Orban, odabrao je da ne ide.
Ko će gde prisustvovati postalo je pitanje političkog legitimisanja. Ko ode u Moskvu, biće optužen da se solidariše s režimom koji i dalje vodi agresorski rat. Ko ode u Kijev, u Rusiji će biti svrstan uz one koji po tumačenjima Kremlja žele da unište ne samo njenu savremenost već i slavnu istoriju.
Aleksandar Vučić mogao je da zna šta ga čeka kada je najavio da će otići za Moskvu prvi put posle agresije Ukrajine. Odabrao je, kako stvari sada stoje, da prihvati Putinov poziv uprkos upozorenju iz Brisela da lideru zemlje koja je kandidat za članstvo u EU nije mesto na tribini Crvenog trga.
Vučić je mogao da izbegne neugodnu situaciju. Mogao je da ostane u Beogradu i pruži lični doprinos trijumfu nad fašizmom koji su samostalno izvojevali narodi bivše Jugoslavije. Te slave kao da se danas stidimo, ili je politizujemo. Mnogo je onih koji od pobednika žele da naprave poražene, a da poražene proglase za pobednike.
Na našim prostorima ulice dobija Mile Budak, ideolog ustaške NDH, a spomenike Draža Mihailović, vođa četničkog pokreta koji je na strani Nemaca ratovao protiv partizana na Neretvi i Sutjesci. Dnevnopolitičko tumačenje istorije svodi se na njeno ponižavanje. Danas je Slovenija jedina eks-JU država koja je partizanske pesme prošle godine upisala u registar nematerijalne kulturne baštine.
Čiju pobedu slavimo? Jedan praznik, više parada. Paralelno obeležavanje trijumfa nad fašizmom je prava slika realnosti savremenog sveta.
