To - u kolektivnoj svesti Srbalja - znači da se mora dogoditi nešto krupno, sudbonosno, nešto što će ostati zauvek upisano u kolektivnom pamćenju. Moja je procena - koja ne mora biti tačna - da se danas neće dogoditi ništa što se i inače ne događa prilikom protestacija, kojima je legion ime, a ako se nešto „krupno“ i dogodi, onda će to biti neko sranje.
Pogledajte spisak znamenitih Vidovdana - nije dugačak. Prvi Vidovdan je „obeležen“ 1889, a u crkvenom kalendaru se pojavio nekoliko godina ranije - pa ćete videti da se na Vidovdan uvek događalo nešto loše, što nam se posle decenijama obijalo o glavu.
Za sada se - u danima predvidovdanske euforije - Vidovdan obio samo o glavu Žarka Koraća, koji je, gostujući na nekom televizoru, između ostalog rekao da je Vidovdan klerikalno-politički konstrukt - što jeste - da je, nadalje, bio povratak na mala vrata paganskog boga, Svetovida, što takođe jeste, i što je davno dokazano u radovima znamenitih srpskih naučnika, među njima i Miodraga Popovića, koga zbog studije „Vidovdan i časni krst“ kolege umalo nisu rastrgle.
Valja napomenuti da se linč nad M. Popovićem dogodio sredinom sedamdesetih u jeku komunizma. Šta li bi mu se dogodilo danas ako bi se drznuo da napiše „istinu“ o Vidovdanu, to možemo samo zamisliti.
Uprkos tome što svi funkcionalno pismeni Srbi znaju da je Vidovdan politički konstrukt, patriotske snage i intelektualni su uključili veliki ventilator, usmerili ga ka Koraću, poskidali gaće i počeli da kenjaju za sve pare. Da li su se, možda, uplašili da će Koraćeva TV govorancija „raskrinkati“ vidovdanski mit i vidovdandžijama uzeti ljeb iz usta. Ma jok.
Kenjali su zato što većina „srpskih svetinja“ - uključujući Vidovdan - služi kao povod za napušavanje i pičkaranje političkih protivnika.
Vratimo se mi na današnji Vidovdan. Kao što sam u jednoj od prethodnih kolumni napisao, zakazivanje protestacija na Vidovdan bilo je motivisano onom istom lenjošću duha iz koje se rađa očekivanje neočekivane sile koja se pojavljuje niotkuda i rešava stvar, „neukaljanih lica“, Krivokapića, Stanivukovića i ostalih spasitelja „koji nam trebaju“.
Kakva će biti vidovdanska ikonografija, to ćemo tek videti. Ali predvidovdanske motivacione govorancije po „slobodnim medijima“ po ko zna koji put pokazuju da Srbi - bez obzira na boju - ne mogu da se uzdignu iznad magijsko-mitoloških šablona, koji su odavno neupotrebljivi u književnosti, a kamoli u politici.
Počujte ovaj motivacioni poklič: „Građani su gladni istine i pravde.“ Sad će neki drkadžija da grakne: „Pa šta tebi smeta što su građani gladni istine i pravde?“ Meni lično ne smeta. Pre će biti na smetnji građanima koji bi morali znati - i koji će dok to ne saznaju ostati gladni mnogo čega - da su teološko-filozofski koncepti „istina“ i „pravda“ kontraindikovani u politici, cinik bi dodao: pogotovo u ovdašnjoj.
A ne bi od velike vajde bilo da majke protestne invencije shvate da je pravda - koje su gladni - često vrlo neprijatna, ali ipak pravedna. Kako to? O tome ćemo u ponedeljak.\
· Reaguj