Ako ne organizuje pogrome protiv pedera ili ne baca anateme na jedan od tri roda srpskog jezika, onda upriličava suđenja protiv teologa, za koja je - opet ponavljam - nadležan isključivo redovni sud, pre licem čije pravde se tada u Timočkoj ulici - a po privatnoj tužbi Đoleta Vukadinovića - vaktile pojavljivala i moja neznatnost.
Đole Vukadinović se osetio povređenim nekim mojima napisima, presavio tabak, utužio me nadležnom Višnjem kadiluku, jedan predmet dobio, jedan izgubio, po jednom osnovu sam mu se javno izvinio jer sam bio prekardašio i stvar je završila u ad actima.
Poenta je u tome da me Đole nije utužio sudu njegove partije - u to vreme, mislim, DSS - nego državnom kadiluku. Isto bi tako istom sudu prvopovređena lica - u datom slučaju megalopolit bački i arhiepiskop pećki - morala utužiti Pantelića i Milićevića, a ne sudu Hristove crkve, koju su privatizovali i pretvorili u građevinsko preduzeće, da ne kažem baš svetosavski Energoinvest.
Svetosavski Višinski Veljo Džomić morao bi znati - zna on to u stvari, ali vezuje konja de mu gazda kaže - da je lična povređenost visokih crkvenih funkcionera legitiman povod za tužbu redovnom sudu, ali da ta povređenost i taj predmet na crkvenom (prekom) sudu nemaju šta da traže, tim pre što se na tom sudu ne procesuiraju nepočinstva koja bi tu i te tako imala šta da traže.
Kad smo već kod sudova. Da je počem Republika Srbija istinski pravna država, njen bi Ustavni sud po kratkom postupku morao odvojiti SPC ne samo od države - s kojom je tradicionalno i protivustavno stopljena u leguru - nego i od srpskog naroda. I to i za dobro crkve, i za dobro naroda.
Crkva je istovremeno veća od čitavog stvorenog sveta i manja od naroda. Dubara „pravoslavni srpski narod“ je dezinformacija (koju je srpski narod skupo platio). Bog, naime, ne „radi“ s narodima, nego isključivo s ličnostima, tj. dušama, od kojih je svaka uzeta za sebe veća od celokupne vidljive tvorevine. Jeste to malo teško pojmiti, ali tako kaže nauk hrišćanske vere.
Pisac hoće da kaže da SPC nema pravo da govori i nastupa u ime čitavog naroda, nego samo u ime svojih članova. Nije zgoreg pomenuti da bi srpski narod - da srpska crkva oduvek nije radila ovako kako i sada radi - bio brojčano najmanje dvostruko veći i imao dva-tri rata manje na istorijskom rabošu.
Uslovljavajući nacionalnost pripadnošću pravoslavnoj veroispovesti, osamstogodišnja autokefalna crkva (osnovana dvadesetih godina prošlog veka) je - u vreme kad je verska pripadnost bila važnija od nacionalne - iz srpskog nacionalnog korpusa oterala čitavo jedno mnoštvo Srba, pa sad - kad je taj posao završila - daje sve od sebe da iz postojećeg nacionalnog i verskog korpusa otera sve one koji iznesu kritičku reč o poslovima i danima crkvenog menadžmenta. Eto, toliko sam imao da kažem, pa ako me sete za Vidovdan, setiće se, ako ne, nikom ništa.
