KURIR, GRAD BEOGRAD I BANKA HRANE POKRENULI VELIKU AKCIJU POMOĆI: Oni nisu nevidljivi! Tu su i treba im pomoć!

Kada biste imali prilike da popričate sa osobom sa invaliditetom ili sa roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, istu rečenicu biste čuli i od jednih i od drugih: ljudi se prema njima često ponašaju kao da ih ne vide.

Kakav je tada njihov osećaj, možete da pretpostavite. Zato bi možda sledeći put kada se susretnete sa osobom koja je dugačija od vas trebalo da se setite toga i da ne skrenete pogled u stranu. Da tako pokušate da im pomognete u uklanjanju nevidljivh barijera koje su im prečesto na putu.

Oni su naše komšije, rođaci, prijatelji ili, jednostavno, naši sugrađani. Oni su ljudi zbog kojih smo se okupili, ujedinili i pokrenuli akciju za ”Za život” sa Gradom Beogradom i Bankom hrane. Zbog njih smo pozvali kompanije da se svojim robnim i novčanim donacijama priključe ovoj inicijativi i njima ide prvih 8.000 paketa “Za život”.

Ovo je njihov glas i njihova priča.

Deda Slobodan: Znači mi lepa reč

“Čovek u životu treba da bude zahvalan. Ja sam takav, zahvalim se zbog jednog sapuna, a kamoli zbog celog paketa. Nije toliko bitno šta je unutra, već da se neko setio nas koji smo nemoćni. Zato mi paket “Za život” mnogo znači”.

Ovo su reči Slobodana Filipovića (79) sa Zvezdare, čoveka koji je 80 odsto invalid. Uprkos očiglednom fizičkom nedostatku, jer nema levu nogu, i činjenici da se otežano kreće, glas mu je iznenađujuće veseo zvuči, a poruke su mu optimistične.

- Probudila se solidarnost među ljudima, to me posebno raduje. Eto, na primer, ti volonteri. Ta mlada deca mene obiđu svaki dan i pitaju: “Deda Slobodane, treba li ti nešto?”. Mnogo mi znači njihova briga i lep reč, osećam se kao da su moja deca, puno mi je srce kad vidim njihov crveni auto da se parkira isped moje kapije. Mene uglavnom posluša unuk srednjoškolac, kupi šta mi treba. Ih, da znate kakav je on fudbaler, da mi je neko da ga vidi! – ponosno ističe Slobodan.

U dahu nastavlja svoju priču. Kaže da je punih 35 godina radio u ugostiteljstvu, bio šef sale u mnogim poznatim prestoničkim restoranima i kafanama i navikao je na društvo ljudi. To mu sada najviše nedostaje.

- Moji gosti su bili i Šešelj i Dačić, a dolazio je čak i Cvijetin Mijatović sa suprugom Mirom Stupicom. Uživao sam u svom poslu, voleo sam da radim sa ljudima, da razmenjujemo mišljenja. I uvek sam se trudio da pomažem drugima, to me je uvek ispunjavalo – kaže Slobodan, čija je poruka da moramo da ” budemo ljudi”.

- Lepo je to što vi radite i humano Svi treba tako da pomažu jedni druge. Oni koji imaju da daju onima koji nemaju. Da se krug dobrih dela samo širi – smatra Slobodan.

Mladić Igor: Život sa Daunovim sindromom

Iako bi od ovog mudrog čoveka imalo još mnogo toga da se čuje, nastavljamo dalje. Na Vračaru nas je čekala četvoročlana porodica Stojanović. Jelena je majka Igora (19) koji ima Daunov sindrom. I oni su dobili paket “Za život” pre nekoliko dana.

- Uvek mi je drago kada nas se sete i zahvalni smo na tome. Dobro se osećaš kad shvatiš da je neko mislio na tebe. Mnogo nam znači i što nam je od nedavno omogućeno da izlazimo u šetnju tokom policijskog časa. Znate, Igor se ponekad unervozi i šetnja mu tada jako prija. Iako ne može tačno da razume šta se dešava, jasno mu je da su sada neke stvari drugačije. Zapaža da na ulici nema ljudi, vozila…. I čudno mu je što nosimo maske. Kod kuće uglavnom slaže kocke ili sluša muziku. Vidim da mu fali društvo i fizička aktivnost – priča naša sagovornica.

U redovnim okolnostima Igor ide u boravak u Šekspirovoj. Njegova majka kaže da mu druženje sa drugarima prija.

- Završio je osnovnu specijalnu školu, u srednju nije išao. On ne govori, ne čita i ne piše, ali mi ga razumemo kada nam pokazuje šta želi. Nekada se nakašlje, nekada je to neartikulisan zvuk. Dešava se da ljudi loše reaguju na to kada smo napolju, ali mi smo navikli na to. Ljudi se često prave da nas ne primećuju, ali to je zato što imaju strah od nepoznatog. Moja poruka je da ova deca moraju da budu vidljiva od samog starta. Nama se, na primer, desilo da kada je Igor bio mali nisu želeli da ga prime u vrtić, iako on u tom periodu nije mnogo zaostajao od vršnjaka. Smatram da i druga deca moraju da znaju da postoje i deca koja su od njih različita – kaže Jelena.

Nazire se kraj

NISU NAS DOKRAJČILI RATOVI, NEĆE NI KORONA

Slobodan Filipović kaže da misli da smo se kao društvo dobro snašli i organiziovali u situaciji epidemije kornavirusa.

- Moj utisak je odličan! Malo me zbuni kada čujem na televiziji koliko ljudi je prekršilo zabranu kretanja tokom policijskog časa. Šta da kažem, ima zrelih i pametnih ljudi, ali ima i onih nerazumnih koji nekuda hrle, rizikuju još i plaćaju velike kazne! Moja penzija je 24.000 dinara, ali da imam i 200.000 ne bi mi palo na pamet da izađem! Jel malo Srbija jada i muka prošla u silnim ratovima, da treba sada i korona da nas desetkuje! – izričit je on, i dodaje da je do neba zahvalan našim profesorima, lekarima, sestrama, higijeničarima, vojsci i policiji.

Kurir.rs/Jelena Vukić/Foto: Grad Beograd