Treći svetski rat već traje. I nije juče počeo, nije posle odluke Centralne banke Rusije o povećanju referentne kamatne stope. A nije ni pre mesec dana, posle pada cene nafte. Nije ni u februaru ove godine sa ukrajinskim Majdanom broj 2. A nije ni u maju 2012. na moskovskom Bolotnom trgu.Prva njegova bitka desila se još 08.08.08, piše nezavisni ekspert Aleksandar Zapoljskis, čiji tekst prenosimo u celosti. Pri tom je pripremanje gruzijske armije za taj rat „Zapad” počeo još ranije, 2004., kada nikakva „ruska aneksija Krima” nije postojala, čak ni u planu. Mi smo jednostavno prespavali njegov početak. Nismo primetili, jer smo očekivali potpuno drugačiji scenario.Činilo nam se da je rat… ono kada tenkovski klinovi prodiru u dubinu teritorije; ono kada se „čizma stranog pešadinca” utvrđuje na osvojenoj zemlji; ono kada se na zidovima kuća pojavljuju „naređenja okupacione vlasti”. Ali, protivnik nije poželeo da rasporedi desetine miliona svojih vojnika na bojna polja negde pod Voronježom i da pretvara sopstvene zemlje u radioaktivne pustinje. Zato je i krenuo „drugim putem”.
Na „Zapadu” takođe ima veoma pametnih ljudi i prvorazrednih analitičara. Oni su još 60-ih godina HH veka otkrili ozbiljnu ranjivost čitave naše koncepcije „Ruskog sveta”. Našu zajedničku ranjivost. U zemlji pod imenom Rus „narod” se tradicionalno suprotstavljao „vlasti”. Svakoj. Dobroj, lošoj, bez razlike. I ekonomiji. Ne razmišljajući o stepenu svog razumevanja ekonomskih zakona. Jedno i drugo u spoju sa tradicionalnim ruskim populizmom uvek je jednako funkcionisalo.Ne osvrćući se ni na kakve posledice, narod je prvo zahtevao od cara da ide na Balkan i spasava „slovensku braću”, a zatim se bunio zato što je „nepromišljena carska politika dovela zemlju do Krimskog rata”, za koji, kako se pokazalo, zemlja nije bila spremna i koji narod nije želeo. Taj isti narod prvo zahteva nastavljanje ekspanzije na Daleki Istok, a zatim se buni zbog loših rezultata Rusko-japanskog rata.Prvo preti caru pobunom ako zemlja ne uđe u rat sa Nemačkom, kasnije optužuje zemlju zbog poraza. I strelja carsku porodicu u podrumu.
Zar se od tada nešto promenilo? Ako se odbaci verbalna skrama, na šta se danas svode svi prigovori „Putinu” (čitaj - državi i vladi kao sistemskim institucijama)?- oni su postavili ekonomiju Rusije na „narkotičku iglu” nafte i gasa i samim tim ubili njenu diversifikaciju;- oni ništa nisu učinili za razvoj nacionalne ekonomije i industrije;- oni su malo razvijali projekte modernizacije;- oni su se suviše mešali u slobodno tržište;- oni ni na koji način nisu poboljšali životni standard naroda;- oni su suviše popuštali Zapadu i tako doveli zemlju u današnju krizu;- oni su se suviše svađali sa Zapadom i samim tim izazvali današnju krizu.
Posebno treba istaći veoma omiljenu temu mnogih kritičara o krajnje visokom poreskom opterećenju, koje navodno smrtno guši čitavu poslovnu aktivnost u zemlji. Ali, evo šta je čudno. Ukupna poreska stopa u Rusiji iznosi 29,5%. Naglašavam - ukupna, to jest svih poreza uopšte. Za sve. Za privatna lica. Za biznis. Za korporacije. Je li to mnogo? Da li to dramatično koči razvoj ekonomije?
U čemu je problem
A kako je u Finskoj, Švedskoj i Francuskoj, koje se često navode kao primer uspešnih modela ekonomije prema kojima „treba da se ravnamo”? Kod njih je ukupna stopa - 45%. I šta? Razvijaju se. Malo manje, oko 40% je u Norveškoj i Italiji. U Nemačkoj i Velikoj Britaniji ona je takođe iznad - 35%. Čak i u „srećnim” SAD ona je tek malo niža od naše - 25% naspram ruskih 29,5%.
U čemu je problem? Gde je tu ono „preteško”? Da i ne govorim o tome da je u Rusiji porez na dobit, jedan od onih koji jasno određuju nivo ekonomske slobode građana, jedan od najnižih u svetu - 13%! Uz to, on je „ravan”, odnosno svi isto plaćaju. U čitavom svetu takva šema se smatra za dostignuće, a samo je u Rusiji uobičajeno da se jadikuje.
Kod nas je uobičajeno da se jadikuje i samo iz ljubavi prema tom procesu. Krajem 1999. nominalni BDP naše zemlje iznosio je svega 196 milijardi dolara, a do 2012. povećao se deset puta - do 2015 milijardi! Pa, šta? Ipak je loše. Malo je! A koliko bi trebalo? Da se udvostruči svake godine? Od 2004., kada je u stvari, počela ozbiljna modernizacija ruske ekonomije, do pred kraj 2006. on se upravo udvostručio! Sa 500 na 960 milijardi dolara.
Zatim je nastavio da se povećava po 20% godišnje. Čak su i posledice krize iz 2008. bile prevaziđene do 2010. godine! A ako se računa po paritetu kupovne moći, onda je krajem 2012. ruska ekonomija postala najveća ekonomija u Evropi i peta u svetu.
Podatak: 2003. mi smo bili tek deseti. A ako se uporedi tempo rasta BDP sa drugim zemljama - izvoznicima nafte, onda su prema tom pokazatelju 1999. Rusija i Saudijska Arabija bile skoro jednake (u obe zemlje BDP je iznosio oko 200 milijardi dolara), dok je 2011. u Saudijskoj Arabiji BDP dostigao samo 600 milijardi dolara, a u RF - premašio 1800 milijardi dolara. Na račun čega? Da li samo na račun nafte i gasa?
Takođe se ispostavlja da nije. Izvoz metalurških proizvoda i proizvoda od metala porastao je 2,2 puta, hemijskih proizvoda i kaučuka - skoro 10 puta, mašina i prevoznih sredstava - 5 puta, mineralnih proizvoda - 12 puta, visokotehnološkog oružja - dvostruko. Projekti za izgradnju nuklearnih elektrana u inostranstvu i njihovo kasnije servisiranje danas Rusiji donose novca skoro isto koliko i prodaja nafte. Čak i ako se računa da se udeo izvoza sirove nafte svake godine smanjuje, a raste udeo izvoza prerađevina nafte. Hoće li neko da kaže da nuklearne elektrane nisu najnaprednije tehnologije?
Tu ima mnogo toga zanimljivog. Svako treba sam da čita. Ipak, osnovno je i tako jasno. Vlada čini sve što od nje „narod zahteva” i čini to sasvim uspešno. Nije idealno, naravno. Ima šta da se prigovori, ima zbog čega da se ukori. Ima i grešaka. Sve je tako. Međutim, pokažite mi uspešnu, naprednu zemlju u kojoj je apsolutno sve idealno i čija vlada nije učinila nikakvu grešku? Da li ćete pokazati? Nema? O čemu onda govorimo?
Bez obzira na poslednje događaje, budžet zemlje ostaće suficitaran. Prihodi će premašiti rashode za 1,2 biliona rubalja. To je otprilike 1,9% BDP. To je kada se sve uračuna. Kad se uračunaju još uvek neizmireni dugovi Ukrajine za gas. Kad se uračunaju ekonomske posledice ekonomskih sankcija koje je „Zapad” uveo. Uzgred, sankcija uvedenih uprkos pravilima i propisima STO, čiji je Rusija član. Ipak, Rusija zatvara godinu u primetnom plusu.
Sem toga, za čitavu kritičnu grupu roba Rusija ima nivo samostalnog snabdevanja najmanje 80-85%. Tako, naravno, kurs dolara još ostaje kao značajan pokazatelj, ali već odavno ne kao kritični. Napadi na ruski novac imaju samo jedan cilj - da kod stanovništva izazovu paniku. Da bi kao i 1917., jedan - pobunjene gomile krenule da sve ruše uverene da zbacuju sve što je loše da bi odmah stiglo sve što je dobro. Dva - da nema više vlade ni podrške stanovništva predsedniku od 87%. Preciznije, da bi se svima ostalima učinilo da podrške nema, da je sve zaista loše i treba se hitno spasavati. Tri -da, kao na ukrajinskom Majdanu u februaru, sve bude polomljeno, da predsednika isteraju i… I šta?
Još jednom pažljivo pogledajte Ukrajinu. Želi li neko takav rezultat? Da? Ili ne? Naravno, u ruskoj ekonomiji ima dosta problema. Najrazličitijih. Od idejnih do sistemskih. A vlast to i ne krije. Nije to da vlada „loše upravlja”, to neki naši „demokratski progresivni susedi” pokušavaju da nas pobede i opet vrate u one iste 90-te, u stanje jeftine i bespravne svetske benzinske pumpe. A možda baš i ne treba histerisati? Budući da sada oni nastoje da se izbore za opšte-nacionalnu socijalnu histeriju.
Zapad prema Rusiji očigledno koristi dvostruke standarde. Obećava kad treba da obeća, i ne ispunjava obećanje kada to, po njegovom mišljenju, može i da se ne čini.
Uopšte, ovo je rat, gospodo. Rat za naše pravo da sami odlučujemo kako da živimo, kako da se razvijamo, šta i kako da gradimo. Rat za naše pravo da u svetu zauzimamo vodeće pozicije koje zaslužujemo. A u ratu se često puca, pored ostalog i u nas. Ponekad direktno topovima i tenkovima, a nekad, evo i ovako, ekonomski. Bez ustručavanja da se koriste ruke pojedinih spekulanata i različitih vrsta „pete kolone”.
Ali, Rusija 2014., to više uopšte nije Rusija 1992. Apsolutno su drugačiji uslovi. U svakom smislu. Od razmera nacionalne ekonomije do nivoa podrške predsedniku i vladi od strane građana Rusije. To je najbolja garancija kako u odnosu na rovarenja „pete kolone”, tako i na zaštitu od rizika „dvorskog prevrata”.
Tako da ćemo tu neprijatnost preživeti. Samo treba „misliti glavom” i ne podleći histeričnoj panici.
Aleksandar Zapoljskis, nezavisni ekspert
(Fakti.rs)
