Iako ima svoj parlament i predsednika, Nauru je izuzetno zavisan o Australiji, zbog čega su na njihov zahtev 2012. godine na tom ostrvu ponovo otvorili prihvatni centar za tražioce azila u Australiji (prvi je bio otvoren između 2001. i 2008.). Polako, ali sigurno, ostrvski raj se pretvorio se u pakao za sve nesrećne izbeglice koju su tu dospele.
Naime, Novinari Pol Farel, Nik Everšed i Helen Dejvidson u velikoj reportaži za Gardijan razotkrili su stravične slučajeve zlostavljanja u prihvatnom centru, vidljive iz 2.000 dokumenata koji su procurili u javnost.
Na gotovo 8.000 stranica dokumenti otkrivaju brojne slučajeve napada, seksualnog zlostavljanja, samopovređivanja, zlostavljanja dece i strašnih uslova života kroz koje su prošli azilanti u Australiji. Analiza Gardijana otkriva da su upravo deca najčešće žrtve - od 2.116 incidenata, maloletnici su bili uključeni u njih 1.086.
Taj podatak je tim gori kad se zna da su deca predstavljala tek 18 odsto populacije u centru tokom perioda koje dokumenti obuhvataju, između maja 2013. i oktobra 2015. godine.
U izveštaju se navodni niz primera zlostavljanja, od "najobičnijih" šamaranja dečaka od strane čuvara, do toga da im službeno osoblje kampa doslovno preti da će ih ubiti. Takođe, navodi se primer djevojke koja je u zamenu za 4 umesto 2 minuta tuširanja bila prisiljena da pruža seksualne usluge čuvaru, kao i onaj u kojem su neki čuvari posmatrali decu kako se tuširaju.
U oktobru 2014. jedna devojčica je zbog zlostavljanja zašila usne, a čuvar koji je to posmatrao samo se smejao. Jedno dete mlađe od deset godina reklo je muškarci guraju prste u njenu vaginu, dok je jedna devojčica gestikulirala prema svojoj vagini i rekla da ju je jedan muškarac, takođe tražilac azila, "razrezao iznutra".
Jedna mlada devojka je otkrila da postoji i lista devojaka koje čuvari žele za sebe, a ona sama je dobijala ponude da zatrudni s nekim od njih. Još je gori primer azilantkinje koja je seksualno napadnuta od čuvara s objašnjenjem da je "silovanje često u Australiji i ljudi nisu kažnjeni zbog toga".
Koliko su ljudi tamo očajni pokazuje i primer majke koja je dete radije dala australijskom paru da ga odgaja, nego da proživljava užase u kampu: "Ne želim da moje dete odrasta u ovom prljavom okruženju", navodno je kroz suze objašnjavala žena.
Primera zlostavljanja ima na stotine, i svi su mučni za čitanje.
Zajedno s drugim prihvatnim centrom Manus, smeštenim na Papua Novoj Gvineji, Nauru australijske poreske obveznike košta 1.2 milijarde dolara godišnje. Po ovom izveštaju ispada da ti dolari zapravo sponzorišu zlostavljanje.
Istrage o užasnim uslovima u centru Australija je do sada vodila nekoliko puta nakon upozorenja različitih organizacija koje se bore za zaštitu ljudskih prava, ali i vlada i firma Vilson sekjuriti koju Australija plaća da vodi centar tvrde da čine sve što je moguće kako bi poboljšali uslove u centru.
Istovremeno, pristup centru je gotovo nemoguć, a bilo kakvo fotografisanje zabranjeno. Izbeglicama je izlazak iz centra praktično nemoguć, a čak i kad dobiju dozvolu da izađu, njihovo je kretanje ograničeno.
(Jutarnji)
