Najnovije vesti

ISPALIO SAM PROJEKTIL, A ONDA VIDEO KAKO JE RAZNEO DETE! Pilot drona rešio da više ne ćuti o UBISTVIMA! (UZNEMIRUJUĆE)
Ilustracija, Foto: Profimedia

otvorio dušu

ISPALIO SAM PROJEKTIL, A ONDA VIDEO KAKO JE RAZNEO DETE! Pilot drona rešio da više ne ćuti o UBISTVIMA! (UZNEMIRUJUĆE)

Planeta

Kad se dim raziđe i kad na mestu udara projektila ostane samo krater i krvavi delovi ljudi koje je neko daleko gore u komandnom lancu proglasio neprijateljima, ostaju i traume ljudima koji su povukli okidač.

Bilo to sa 100 metara ili više hiljada kilometara udaljenosti.

Najbolje to zna Brandon Brajant, koji je nekad upravljao oružjem na Predatoru. Precizno je pratio mete s neba nad Irakom i Avganistanom, ali sve iz bezbednih klimatizovanih kontejnera u pustinji Nevade. Njegovi neprijatelji s drugog kraja sveta nisu mu mogli ništa, ali zato ga i danas proganjaju sećanja na ubijanje.

“Jedan lik je izbegao smrt od eksplozije, ali je izgubio nogu. Preko infracrvene kamere gledao sam kako se drži za nogu, kako se kotrlja zbog bolova, kako mu krv šiklja iz noge. Krv padne na tlo i vidim kako je vrela. Njegova krv je vrela. Ali čim padne na tlo hladno zbog avganistanske zime, brzo se hladi. Lokva krvi brzo se hladi. Dugo mu je trebalo da umre. Samo sam ga posmatrao. Gledao sam kako postaje ista boja kao i tlo oko njega.”

Bilo je to prvo Brandonovo ubistvo. Ili misija. Zavisi kako ćete gledati na to. Bilo je to negde početkom 2007. godine, tek nekoliko nedelja pre njegovog 21. rođendana.

S letelice vredne više od četiri miliona dolara, ispalio je raketu Hellfire, koja košta nekih 80.000 evra da bi ubio trojicu neprijatelja.

“Kad sam povukao okidač, znao sam da je to pogrešno. Kad je raketa pogodila metu, shvatio da sam ubica”, ispričao je Brandon u razgovoru za britanski The Sun.

Iako se veoma dobro seća svog prvog ubistva, najveće traume ostavila mu je jedna druga misija.

“Nikako se nisam dobro osećao. Moj Predator je leteo avganistanskim nebom, bila je noć, a oružjem sam nadzirao tihu farmu koja je bila kilometrima ispod mene. Izgledalo je kao da je potpuno napuštena, samo par životinja je lutalo okolo, ali rekli su mi da se važna meta skriva u tim građevinama. Nisu mi rekli ni ko je unutra niti zašto ih pratimo. Znao sam samo da laserom moram da ciljam kuću kako bih mogao da je pogodim raketom kad za to dođe vreme”, priča on.

Naravno, naredba za ispaljivanje je došla.

Kad je Hellfire odletio prema svojoj meti, Brandonov posao sveo se na to da i dalje navodi raketu kako bi osigurali tačan pogodak. Celo vreme je pratio glavnu zgradu i doslovno ništa drugo.

“Prošlo je nekih šest sekundi otkad je raketa krenula prema svom cilju kad sam video dete kako ulazi u vidokrug moje kamere i pokušava da uđe u kuću”, govori Brandon i nastavlja:

“Verujem da je čulo nadolazeći projektil i da je pokušalo da se sakrije u zgradu, a isti taj projektil razneo ga je nekoliko trenutaka kasnije”.

Sav u panici, pitao je kolege da li je još neko video dete kako trči do vrata. Analitičar koji je pratio isti video rekao je da je to pas. Brandon nije poverovao i pitao je pilota odmah do sebe. “On je rekao: ‘Verovatno, nebitno’. Uopšte ga nije zanimalo ništa. Kad je završila smena, uzeo sam snimke i ponovno ih pregledao. Zaključio sam, da je to stvarno bilo dete. Otišao sam kod nadređenog, koji mi je rekao da je to pas i rekao da se ostavim toga”.

I to je tek jedna od epizoda koje će ga progoniti do kraja života.

Jedan dan pratio je grupu neprijateljskih boraca kako se voze prema nekom šumarku. Ne želi da kaže ni kad ni gde se to odigralo.

“Odjednom su počeli da kopaju rupu i svi smo mislili da pokušavaju da iskopaju neku zalihu oružja. Kad su završili s kopanjem, iz prtljažnika su izvukli jednog muškarca. Izvukli su ga i naterali da klekne u toj rupi. Gledao sam kako maše glavom i kako ih nešto preklinje, a vozač je sve vreme ljutito mahao prema njemu. Iznenada je počeo da se otima, da se baca napred-nazad, pokušao je da ustane. Vozač je tad izvukao pištolj i upucao zarobljenika u glavu. Zatim je uzeo mačetu i odrezao mu glavu”, priseća se Brandon.

Odrubljenu glavu bacili su na centralni trg obližnjeg sela, koje je odbilo da se pridruži borbi protiv Amerikanaca.

“Sve smo to gledali. Kao da smo gledali neku predstavu, ali sve je bilo kroz infracrvene kamere”.

Sam priznaje da je od prvog dana i prve misije mrzio svoj posao i ljude s kojima je radio. Civili su čak i bili pristojni, ali saborci su na pilote dronova gledali kao na primadone koje nikad nisu bile na ratištu.

Kad je prestao sa karijerom ubijanja na daljinu, dobio je svojevrsni izveštaj o uspešnosti. On je lično ubio 13 ljudi, ali njegova jedinica bila je među boljima u američkoj vojsci. Broj na papiru koji Brandon i danas čuva govori da su ubili 1.626 ljudi dok je on bio u toj jedinici. Koliko je bilo civila? Koliko je bilo dece, za koju će svi reći da je samo pas? Niko ne zna. Neke procjene govore da su čak trećina (34 odsto) svih ubijenih u napadima bespilotnim letelicama bili civili.

Naravno, ko određuje ko je civil? U ratu u kojem neprijatelj vreba iza svakog ugla i ne nosi uniformu, nema jasan lanac komandovanja, svatko može biti neprijatelj.

Kurir.rs/Express.hr

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...