PUSTINJAK TAJANSTVENOG JEMENSKOG OSTRVA Elaj decenijama živi sam u laguni, pećina mu je dom i uživa u blagodetima Sokotre

Stojeći na stenovitom izdanku na severozapadnom delu jemenskog ostrva Sokotra, jedini znaci života koje sam mogao da vidim bila su jata riba koja su se talasala ispod mene u tirkiznoj vodi.

Na zapadu, horizont je svetlucao ružičasto iznad okeana. Od istoka, uzdižući se ka severu, nazubljeni granitni vrhovi koji uokviruju peščane dine visoke 80 metara ''padali'' su u plićake.

U daljini je novinar BBC-ja primetio sićušnu figuru koja surfuje. Pitao je svog vodiča i stručnjaka za ostrva Matea Zanelu ko je to.

To je Elaj i ovo je njegov dom. Odvešću te sutra da ga upoznaš, rekao je.

Pogledao sam oko sebe zbunjeno. Osim našeg improvizovanog kampa, nisam video nikakve dokaze da je neko drugi ikada živeo ovde, piše za BBC travel Geri Mur.

Zanela je objasnio da je ribolov ovde osnova za život, a Sokotri su oduvek živeli blizu mora.

Dok većina Sokotri sada živi u malim priobalnim selima i gradovima, na ostrvu je otkriveno više od 30 pećina. A ovde na severu, pećina Hok, najveća na Sokotri, tokom istorije pružala sigurno sklonište i od neopisivo visokih letnjih temperatura i od jakih monsuna zimi.

Uprkos tome što živi samo 2 km od grada Kalansije, Elai i dalje bira da živi u pećini, i na mnogo načina, objasnio je Zanela, on je živo svedočanstvo načina na koji su drevni Sokotri nekada živeli na ovom dalekom ostrvu.

Smešten između Somalije i Jemena gde se spajaju Arapsko more i Indijski okean, arhipelag Sokotra je jedan od najizolovanijih kontinentalnih fragmenata na Zemlji - deo Afrike koji pluta na moru.

Visok udeo endemske flore ovde je naveo neke da ovu lokaciju svetske baštine Unesko označe kao ''Galapagos Indijskog okeana''. Više od jedne trećine od 825 biljnih vrsta Sokotre i 90 odsto njenih vrsta gmizavaca ne žive nigde još na svetu.

Najseverozapadnija tačka glavnog ostrva, gde sam je novinar stajao, je mesto gde se nalazi lahuna Detva i Elajev dom.

Sledećeg dana dok su Zanela i on postavljali njihove šatore na plaži u laguni, Elaj se pojavio nenajavljeno i ponudio pomoć. Zagrlio je Zanelu kao starog prijatelja, lagano ga je poljubio u oba obraza, pre nego što mi se predstavio.

-Mene (većina ljudi) poznaje kao Abdulaha Pećinskog čoveka, ali moji prijatelji Sokotri me zovu Elaj, rekao je on.

Kako je rekao, nije siguran koliko tačno ima godina: prva bolnica u Sokotri nije otvorena do 2012. godine, tako da ne postoje zvanični podaci o njegovom rođenju, ali misli da ima oko 60 godina.

Imao je 12 dece, ali je zbog neuhranjenosti i nedostatka savremene zdravstvene zaštite i vakcinacije samo šestoro preživelo detinjstvo, što nije retkost u Sokotri.

Danas o njegovoj deci brine njegova žena koja više voli da živi u relativnom komforu Kalansije. Elaj i dalje većinu svog vremena provodi u svojoj pećini, svakodnevno pecajući kako bi izdržavao svoju porodicu.

-Dođi, rekao je Elaj, pozivajući prema liticama na suprotnoj strani lagune.

-Pokazaću ti svoj dom, dodao je.

Gazeći kroz lagunu, Elaj je zastao pre nego što je na trenutak uronio u vodu do kolena. Mogao sam da vidim dva pipka obmotana oko njegovih nogu.

Viđam je skoro svaki dan, rekao je, izvlačeći rukama hobotnicu.

Dok je nastavio da hoda kroz lagunu, nežno je podigao iz vode ražu i kornjaču tešku oko 30 kg. Objasnio je kako ovako peca hranu, golim rukama, kao što su to radili njegovi preci u Sokotri pre njega.

Elaj je pred novinarem skupljao lignje i školjke da bi se kuvali na otvorenoj vatri te večeri, nonšalantno kao da odlučuje koje namirnice će izabrati sa police supermarketa.

Niz kitovih rebara bio je postavljen uspravno, a njihova prirodna krivina stvarala je okvir oko ulaza u pećinu.

Ulaz se zatim otvorio u masivnu odaju koja je bila sveža i mračna – dobrodošlo povlačenje nakon sati na užarenom suncu.

On je rekao da je davno na obalu isplivao leš kita. U želji da pronađu dragocenu ambru (mirisna inspiracija) pronađu u crevima kita, koji se koristi u parfemima, vlasti su kita odvukle u lagunu.

Ali nakon što nisu imali sreće u potrazi za ambrom, vlasti su ostavile leš da se raspadne u blizini pećine ovog pustinjaka.

-Morao sam da gledam leš kita svaki dan. Posle nekoliko meseci otišao sam da uklonim neke delove skeleta da ukrasim ulaz u svoju pećinu kada sam slučajno pronašao džep od ambra sakriven iza vilice. Prodao sam ga za malo bogatstvo! Zovu to plutajuće zlato, znaš?, rekao je on novinaru.

Novac mu je omogućio da kupi malu kuću u Kalansiji za svoju porodicu, a na pitanje zašto je ipak odabrao da živi u pećini nakon što se njegova porodica odselila on je rekao da je njegovo srce kao more.

-Ponekad je olujno. Ponekad je mirno... Za mene je ova pećina moja duša, moj izvor života. Volim da slušam okean, odgovorio je.

Elaj je rođen u ovoj pećini, kao i njegova majka. Neobično u Sokotri, gde su muškarci tradicionalno snabdevači, Elajeva majka je preuzela ulogu ribara u porodici.

-Još uvek osećam njeno prisustvo unutar pećine, rekao je. Naučila ga je kako da preživi, gde da nađe urme, krompir i paradajz – neke od retke jestive hrane na ostrvu – kao i koje biljke da koristi za lekove i gde da nađe svežu vodu visoko u planinama.

Kaže da se njegov život nije mnogo promenio u poslednjih 60-ak godina, osim što sada ponosno poseduje "staromodni" mobilni telefon i luksuz flaširane vode.

Godine 2015., ciklon Čapala pogodio je Jemen i Afrički rog. Većina obližnje Kalansije bila je razrušena. Ipak, Elaj je sledio svoje instinkte i doveo svoju porodicu u pećinu iz Kalinsije, tražeći utočište u dubljim mestima u pećinama.

Oluja koja je usledila, opisao je, zvučala je kao "bogovi koji se bore sa svim elementima Zemlje".

-Moja pećina je bila naš spasitelj i izdržala je više od zgrada koju je napravio čovek, rekao je.

On je objasnio da postoji mreža dubokih tunela i pećina povezanih sa njegovom pećinom.

Početkom 2000-ih, belgijski arheološki tim, došao do Elaja u njegovu pećinu, pitajući ga da li bi mogli da iskopaju neke od ovih dubljih tunela.

Jedan tunel bio je dug 8 metara, koji je bio toliko mali da je Elaj jedva mogao da se provuče kroz njega, pretvorio se u ogromnu komoru u kojoj je tim pronašao pećinske slike za koje je arheolog Džulian Jansen van Rensburg verovao da mogu biti stare 2.000 godina, kao i ljudske lobanje i drevnu grnčariju.

-Istorija Sokotre ne pripada knjigama.. Pripada sećanjima, umetnosti i predmetima, a ova pećina je živi zapis duže nego što mogu da zamislim, zaključio je Elaj.

Kurir.rs