ZEMLJA PLJUVAČA: Ovaj bračni par ne odustaje od bitke koju je nemoguće dobiti

Svako ko je bio u Indiji zna protiv čega se bore Narasimhanovi. Pljuvačka je svuda po ulicama. Ponekad obična, ponekad krvavo crvena od žvakanja betel oraha ili paana sa duvanom, podjednako ukrašava jednostavne zidove i moćna zdanja. Čak ugrožava i istorijski most Hovrah u gradu Kalkuti.

Narasimhanovi putuju zemljom, sa ciljem da zaštite njene ulice, zgrade i mostove od pljuvača. Oni žive u gradu Pune, i samozvani su ratnici protiv ove pljuvačke pošasti još od 2010. godine. Radionice, onlajn i oflajn kampanje, akcije čišćenja sa lokalnim opštinama – sve su probali. Jednom su, rekao je Radža, prefarbali sve fleke na železničkoj stanici u Puni samo da bi tri dana kasnije, sve bilo ponovo ispljuvano.

"Nema razloga da pljujete na zid", rekao je on.

Reakcije na njihove opomene istorijski su se kretale od ravnodušnosti do besa. Radža Narasimhan se prisjetio jednog čovjeka koji ga je upitao: "U čemu je tvoj problem? Da li je to vlasništvo tvog oca?"

Ali koronavirus koji je protutnjao Indijom, promenio je neke stvari, kaže gospođa Narasimhan. Neki pljuvači su se čak i izvinili. "Strah od pandemije ih je naveo na razmišljanje“, kaže ona.

Zemlja pljuvača

Bitka protiv pljuvačke na ulicama uvek je bila polovična u Indiji. Grad Mumbaj se najviše potrudio, sa dobrovoljnim inspektorima "smetalima" koji opominju ljude da ne pljuju, ne bacaju smeće i ne uriniraju u javnosti. Ali su njihove opomene uglavnom ignorisane.

Zatim je došala "vazdušna opasnost" u vidu kovida i sklonošlu Indusa da pljuju gde stignu. Zvaničnici su krenuli u akciju, kažnjavajući pljuvanje novčanim kaznama, pa čak i zatvorom, sve u skladu sa Zakonom o upravljanju katastrofama. Čak je i premijer Narendra Modi savetovao svoje sunarodnike da ne pljuju na javnim mestima – nešto što smo "uvek znali da nije u redu”.

Ovo je bio oštar kontrast u odnosu na 2016. godinu, kada je ministar zdravlja, odgovarajući na pitanje o pljuvanju rekao u parlamentu: „Gospodine, Indija je zemlja pljuvača. Pljujemo kad nam je dosadno, pljujemo kada smo umorni, pljujemo kad smo ljuti ili tek tako pljujemo. Pljujemo svugde i svuda i pljujemo u svako doba i noći".

Čovek je u pravu. Pljuvanje je uobičajeno na indijskim ulicama: muškarci koji se izležavaju na ivici puta, ležerno pljuckaju, muškarci koji voze automobile, bicikle i auto-rikše ne oklevaju da proture glavu i pljunu. Taj čin često dolazi sa upozorenjem - jedinstvenim grlenim zvukom. A navika je pretežno muška. Indijski muškarci se osećaju dobro u svom telu, kaže kolumnista Santoš Desai, "i svime što izlazi iz tela".

"Postoji nesvesna lakoća davanja sebi oduška u javnosti“, kaže on. "Ako mi je neproijatno, odmah ću reagovati. Ideja da se obuzdaš zapravo ne postoji".

Pljuvanje je takođe u trentu i hrani se "toksičnom muškošću", kaže Udalak Mukherdži, saradnik urednika indijskog lista Telegraf.

Ali zašto uopšte pljuvati u javnosti?

Narasimhan kaže da je otkrio da se razlozi kreću od besa do dosade, ili jednostavno zato što mogu – "osećaju da je njihovo pravo da pljuju“.

Istoričar Mukulu Kesavan kaže da to takođe proizilazi iz "indijske opsesije zagađenjem i kako da se prolistite".

Neki istoričari veruju da se ova opsesija može pratiti do hinduističkih i shvatanja više kaste o održavanju telesne čistoće ispuštanjem svega prljavog van kuće.

"Stavovi prema pljuvanju prevazilaze pitanja higijene“, kaže Mukerdži. "Jedan taksista mi je jednom rekao: 'Imao sam loš dan i hteo sam da izbacim svoje iskustvo'".

Rat protiv pljuvanja

Ispostavilo se da je postojalo vreme kada su ljudi svuda svuda pljuvali. U Indiji se pljuvanje slavilo na kraljevskim dvorovima, a velike pljuvaonice bile su centralno mesto u mnogim domovima.

U Evropi se u srednjem veku moglo pljuvati tokom obroka, sve dok se to radilo ispod stola. Erazmo je napisao da je "gutanje pljuvačke“ bilo "neuljudno“. Godine 1903. Britanski medicinski žurnal označio je Ameriku jednim od "svetskih centara pljuvanja". Zdravstveni inspektor iz Masačusetsa, na pitanje 1908. godine zašto krojači pljuju na pod u svakoj fabrici koju je posetio, prijavio je da je dobio odgovor: "Naravno da pljuju na pod; gde očekujete da pljuju, u džepove?"

Nije da su stvari bile mnogo bolje u Britaniji, gde je bilo uobičajeno pljuvati po tramvajima, piše BBC.

Širenje tuberkuloze je konačno zadalo udarac ovoj navici na Zapadu. Rastuća svest o teoriji klica krajem 19. i početkom 20. veka odigrala je ključnu ulogu, kaže novinarka Vidja Krišnan.

"Svest o tome kako se klice šire dovela je do novih društvenih navika i običaja. Ljudi su naučili da pokriju rukom usta kad kijaju i kašlju, odustali su od rukovanja i ljubljenja beba", rekla je ona.

Krišnan kaže da je povećana svest dovela do "promene ponašanja“ kod muškaraca, jer su oni bili i još uvek jesu ti koji se "prepuštaju javnom pljuvanju u razmerama koje izazivaju širenje zaraznih bolesti poput tuberkuloze“.

Ali Indija ima brojne prepreke koje treba da savladati, kaže Krišnan. Njene države se nikada nisu mnogo trudile da stanu na put toj navici. A pljuvanje je i dalje društveno prihvatljivo – bilo da je u pitanju žvakanje duvana, sportisti koji pljuju ili bolivudski prikazi muškaraca koji pljuju dok se međusobno tuku.

Narasimhan žali zbog modernog nedostatka pljuvaonica. "Čak i da moram da pljunem, gde da pljunem?. Kao dete u Kalkuti, sećam se pljuvaonica vezanih za bandere i ispunjenih peskom. To je nestalo, a ljudi pljuju svuda“, rekao je on.

Postoje i veći izazovi. "Nijedna promena ponašanja velikih razmera ili intervencija javnog zdravlja ne mogu isključiti kastu, klasu i pol“, kaže Krišnan. "U Indiji su pristup kupatilima, tekućoj vodi i dobrom vodovodu stvar privilegije".

Zdravstveni stručnjaci upozoravaju da samo kažnjavanje ljudi, bez pokušaja da shvate zašto ne treba da pljuju, neće uroditi plodom. Dve godine pandemije nisu izlečile ljude ove navike. Ali Radža i Priti Narasimhan su nepokolebljivi u svojoj borbi. Većina ljudi i dalje nije svesna da to može da doprinese širenju kovida a to je nešto na šta mogu da im ukažu.

"Pokušaćemo. Ako možemo da promenimo stav čak i kod 2% ljudi, onda smo napravili razliku", kažu oni.

Kurir.rs