KILIFI: Najveća sreća i porušen grad! Neprimetno mesto na mapi Kenije

Ovo mesto na mapi Kenije, gotovo neprimetno, a često izostavljeno, sa stotinak hiljada stanovnika rasutih duž velikog zaliva, zapravo je skup sela i gradića

Dogodilo se to u mestašcetu koje se zove Kilifi. Malo mesto, prestonica istoimenog okruga, na mapi Kenije je gotovo neprimetno, a često izostavljeno. Sa stotinak hiljada stanovnika rasutih duž velikog zaliva, zapravo je skup sela, tu je još nekoliko gradića, koji svi zajedno čine da čovek ovde može provesti nedelju dana, a da svaki dan otkriva neku novu lepotu.

Milioni planktona

Čim sam stigao u hotel, samo sam bacio torbu u sobu i strčao niz nekoliko desetina stepenika do malene plaže. Noć je polako padala, pesak je i dalje bio užaren od toplog dana, voda je bila sveža. Zaboravio sam kupaći, ali mi još nijedanput to nije bio izgovor da se ne okupam. Kako na plaži nije bilo nikog, odlučio sam da večeras ovaj raj bude rezervisan za nudiste, i uskočio među talase kao među zanosne crnkinje. Nebo je bilo obasuto zvezdama, kao i okean. Kao i okean?! U ovom zalivu žive milioni planktona. To se ne vidi sve dok ne padne noć, i sve dok se ništa u vodi ne kreće. Kako zamahujem rukama i nogama, tako oko mene milioni planktona postaju milioni svitaca, zvezda, najtananijih, najfinijih lampi na svetu! Kao da sam i sam zvezda usred Indijskog okeana, kao i da sam sa njima sijam, tako me je obuzela ekstaza, dotad nepoznata sreća. Kako je noć bivala sve tamnija, tako su svetla oko mojih pokreta bivala sve gušća, sve jača, sve toplija. Kao da me je neko ubacio u okean sreće, a ne vode i planktona, sijao sam tako sa tim divnim sitnim bićima i nije mi više bilo čudno što tako sitna bića daju snagu najvećim džinovima na svetu, kitovima. Ovakva lepota, ovakva iskonska snaga šćućurena u nevidljivom zrncu života, mogla bi planetu pokrenuti, a ne kita! Isprva sam plivao polako, začuđen da tako nešto postoji, očekujući da svakog trenutka nestane. Kada sam shvatio da je ceo taj deo okeana ispunjen nevidljivim bićima, da je samo potrebno da mi pokreti budu što jači, što burniji, da bi ih oni svetlošću pratili, počeo sam mahnito da plivam, da mašem, da udaram i nogama i rukama. Ali, to više nisu bili pokreti volje, već pokreti sreće. U potpunoj ekstazi, počeo sam od sreće da vrištim, da se smejem, da galamim u nebo, u more, u planktone, u sebe. Kada sam izašao iz vode i obukao se, iznenadio me je ženski glas. Bila je to gošća hotela, Nemica.

„Baš si uživao“, kaže.

„Jesam. Uđi u vodu, nećeš se pokajati!“, rekoh ja.

„Ne želim. Nije to za mene“, iznenadila me je. Pokušao sam još da je ubedim, opisujući bioluminiscenciju kojoj sam prisustvovao, ali kad sam video da ne ide, da ima ljudi kojima je sreća na korak, pred nosom, ali oni ne žele da za njom posegnu, digao sam ruke i otišao u hotel, gde me je dočekao natpis:

„Daleki naš rođače, voli život koji živiš, živi život koji voliš.“

Ekologija

Ali hotel nije hotel! To je projekat posvećen ekologiji, održivom razvoju i prijateljstvu. Zove se „Rođaci izdaleka“, i zaista upravo tako primaju posetioce. Kreveti su načinjeni od stabla koja su im izrasla u dvorištu, jastuci su napunjeni perjem životinja koje i dalje kruže između nogu, dvorišne lampe su od ostataka starih flaša, stepenište je od starih automobilskih guma. Zajednički dnevni boravak i restoran zapravo je središte okupljanja stranaca, umetnika, ekoloških aktivista, znatiželjnih komšija. Na recepciji se prodaju plodovi baobaba, drveća koje ovde raste u izobilju.

Nekoliko puta nedeljno organizuju se grupne večere za sve koji su željni dobrog društva. Tada se testa razvlače pred nama i peku u pravoj pekarskoj peći u dvorištu, napravljenoj na starinski način od gline. Tada se vino sliva u grla gostiju neograničeno, pa je to i veoma zgodno mesto za pronalaženje privremenih ili trajnijih ljubavi. Za nekoliko dana boravka sa dve devojke sam se tu naročito družio. Špankinja, profesorka istorije u nekoj gimnaziji, svaki godišnji odmor provodi putujući po svetu, što joj španska profesorska plata omogućava. Uveliko zagazila u četrdesete, ali lepog lica i stasa, rešena da još malo uživa u čarima ljubavi dok može, došla je u zagrljaju s jednim dobro razvijenim muškarcem, koji je, na njenu žalost, morao da nastavi put u drugom pravcu. Brzo se bacila meni u zagrljaj, što mi nije bilo krivo, ali nisam bio ni previše zainteresovan. S Nemicom sam pak više komunicirao i taj razgovor nas je zbližio, mada sam se čudio zašto po rukama ima tragove velikih posekotina. Zajedno smo obišli nekoliko znamenitosti, malo se držali za ruke. Odjednom me je napala, ni manje ni više, da sam je neprimereno držao za ruku! Ispostavilo se da su oni ožiljci tragovi samopovređivanja i da devojka ima većih psihičkih problema. Oni koji nanose bol obično nemaju granica: nanoseći ga sebi, nanose ga drugima, nanoseći ga drugima, nanose ga i sebi. Opasnost se krije tamo gde je najmanje očekujemo, opasnost po naše sopstveno mentalno zdravlje.

Činilo mi se kao da sam otkrio gusarski sanduk s blagom i da je svaka destinacija po jedna dragocenost tog pažljivo sastavljanog sanduka. Prva destinacija bila je Mnarani, grad izgubljen u džungli. Cela obala Kenije prepuna je zaboravljenih svahili gradova. To su naseobine obično nastale između XIV i XVII veka, gradili su ih arapski trgovci, portugalski misionari, lokalni vladari, a onda su, posle brojnih nedaća i ratova, napuštani i zaboravljeni. Građeni od čvrstog crnog koralnog kamena kojim obiluje obala, savršeno se uklapaju u prirodu kojom su obrasli. Neki su pomalo sređeni, trava se oko njih barem nekoliko puta godišnje kosi, dok su drugi u potpunoj džungli i doći do njih zahteva ozbiljno pešačenje i probijanje kroz rastinje. Mnarani se nalazi na vrhu brdašceta do kojeg vode betonske stepenice. Uz mnoštvo grobova očuvane su zidine dve džamije iz XV veka, s jednim visokim belim minaretom, za koji meštani kažu da označava i grob osnivača grada, i vanredno lepim, takođe belim mihrabom. Centralni deo džamije namenjen molitvama okrenut ka Meki.

Nekoliko ogromnih stabala baobaba nalazi se u neposrednoj blizini, a primećujem da su neka veoma visoka stabla tako izrasla iz zemlje da se samo kroz malenu rupu vidi da su ispod zemlje zapravo ostaci zidina nekada važnog grada. Za jedan baobab, koji teško da bi i nas desetoro mogli da ga obuhvatimo, kažu mi da je star „samo 900 godina“, te da bi jedino on znao tačno da optuži rušitelje, a pažnju mi privlači izuzetno dubok bunar kojem kraj ne vidim. Grad je, kako istoričari tvrde, a komšije i dan-danas prenose s kolena na koleno kao narodno znanje, porušio narod Gala, koji je nekada živeo u Somaliji, a kada su Somalijci krenuli da se šire, potisnuli su ih na sve strane, pa su završili većinom u Etiopiji i nešto malo u današnjoj Keniji.

„Izvanredno lepe građe, visoki, evropskih crta lica ali crni, odlični su jahači i njihove podgrupe obično broje dvadeset do trideset hiljada ljudi koji su na konjima kao horde prolazili ovuda i sve za sobom uništile“, pričao mi je meštanin u podnožju ove tvrđave dok je oštrim nožem rasecao koru ploda baobaba ne bi li me poslužio. Dok se u mojim ustima topio sladak, citrusni ukus nalik ljutom šerbetu, prokomentarisao je:

„A možda su samo došli ovamo da traže med, pa usput sve porušili.“

„Zašto med?“, probudila mi se znatiželja.

„Kod njih, ako muž ne može da obezbedi dovoljnu količinu meda za svoju suprugu, ona ne mora da ga pušta u postelju...“

Gledam sve porušeno, ni trećina zidina nije ostala, grad skoro sravnjen sa zemljom i češem se po glavi: „Čašu meda jošt’ niko ne popi ko je čašom žuči ne zagrči...“

Viktor Lazić