"DASVIDANIJA"! OTRGLI SE IZ PUTINOVOG ZAGRLJAJA I PREDALI SE EVROPI: Krvava sudbina zemlje koja je Rusiji okrenula leđa - ko je koga izdao i ko će platiti ceh?

Odnosi između Jerevana i Moskve dosegli su novu nisku tačku. Dana 18. septembra jemenske bezbednosne snage objavile su da su sprečile navodni pokušaj državnog udara, optužujući Rusiju za umešanost u njegovo planiranje. U međuvremenu, jermenski premijer Nikol Pašinjan oštro je kritikovao Organizaciju ugovora o kolektivnoj sigurnosti (CSTO), tzv. ruski NATO pod vođstvom Moskve, upozoravajući da se Jerevan približava tački bez povratka u svojim vezama s tim vojnim savezom.

Pre godinu dana prestala je da postoji samoproklamovana Republika Nagorno-Karabah, kada je u septembru Baku silom rešio svoj dugogodišnji teritorijalni spor s Jerevanom. Tog dana Azerbejdžan je pokrenuo i završio svoju munjevitu vojnu operaciju na visoravni u roku od 24 sata, stičući kontrolu nad poslednjim preostalim područjima pod jermenskom kontrolom, koja su bila naseljena Jermenima nakon završetka Drugog karabaškog rata 2020. godine.

Baku je postigao svoje ciljeve u ovom trećem ratu. Arcah, što je jermenski naziv za nepriznatu Republiku Nagorno-Karabah, više ne postoji.

Sada je Karabah deo Azerbejdžana, kao što je to konstantno priznavala međunarodna zajednica, a iz regije su pobegli gotovo svi Jermeni, njih oko 100.000.

Trenutno je u toku proces ponovnog naseljavanja regije. U proleće je azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev predao ključeve stanova u obnovljenom gradu Hojali. Ranije su doseljenici stigli u Lačin i Agali. Ove jeseni najavljeno je preseljenje Stepanakerta, sada zvanog Hankendi, bivše prestonice samoproklamovane republike. Azerbejdžanski mediji opširno su pratili dolazak studenata i profesora sa Univerziteta Karabah u Hankendi. Ipak, uprkos naporima Azerbejdžana da naseli to područje, ulazak u Karabah ostaje regulisan - da bi se posetila regija, potrebno je dobiti dozvolu putem portala Yolumuz Qarabağa (Put u Karabah).

Vojna pobeda Bakua postala je svojevrsna prekretnica u već zategnutim odnosima između Jermenije i njenog tradicionalnog, ali pokazalo se i navodnog, garantora sigurnosti - Rusije. Ruske snage nisu uspele da intervenišu protiv napada Azera uprkos prisutnosti ruskih mirovnih snaga u Karabahu od 2020. godine, a Jerevan je optužio Moskvu za nedelovanje.

"Mirovne snage Ruske Federacije raspoređene su u Nagorno-Karabah odlukom Savezne skupštine Ruske Federacije, a u toj odluci stoji da su ruske mirovne snage tu da zaštite civilno stanovništvo. Gde je sada civilno stanovništvo Nagorno-Karabaha?", upitao je retorički jermenski premijer Nikol Pašinjan u intervjuu prošlog decembra, tri meseca nakon što je Azerbejdžan zauzeo Karabah.

Ruski mirovni kontingent bio je raspoređen u regiji u skladu s trilateralnim sporazumom, koji su u Moskvi u novembru 2020. potpisali Pašinjan, Alijev i Vladimir Putin. Taj dokument zapravo je zaustavio ofanzivu Azerbejdžana u Karabahu u to vreme, jer bi, da nije bilo protivljenja Rusije, Baku mogao u potpunosti da preuzme kontrolu nad regijom još te godine. Međutim, mirovne snage nisu imale formalni mandat jer strane nisu mogle da postignu dogovor o njihovoj ulozi. Zbog toga su ruske aktivnosti uglavnom bile ograničene na dokumentovanje incidenata, o kojima se izveštavalo u informativnim izveštajima.

Kada je Baku izveo operaciju u septembru prošle godine, ruske mirovne snage nisu preduzele ozbiljne korake da zaustave azerbejdžanske trupe. Ipak, mirovnjaci su pretrpeli gubitke - nekoliko vojnika je ubijeno, za šta su se azerbejdžanske vlasti izvinile Rusiji. Ovog leta, mirovne snage su napustile regiju, što je bio jedini primer dobrovoljnog povlačenja ruskih mirovnih snaga iz zone sukoba na postsovjetskom prostoru. Gruzijsko-osetijski i gruzijsko-abhaški sukobi završili su time što je Rusija priznala nezavisnost tih teritorija i zadržala svoje snage u tim oblastima, dok su ruske mirovne snage i dalje prisutne u moldavskoj regiji Transnistriji bez ikakvih jasnih planova za odlazak.

Prošlogodišnjoj operaciji Azerbejdžana u Karabahu prethodili su drugi sukobi između Jerevana i Bakua. U maju 2021. došlo je do oružanih sukoba na granici, a azerbejdžanske snage zauzele su strateški važne uzvišice na teritoriji Jermenije. U septembru 2022. situacija je ponovo naglo eskalirala, izbile su petodnevne borbe, a letovalište Jermuk bilo je granatirano. U tim sukobima, koji su bili među najvećima u nizu incidenata, ubijene su stotine ljudi s obe strane.

Iako je Jermenija, kao članica CSTO-a, službeno vojni saveznik Rusije, Moskva je odlučila da deluje kao posrednik, a ne kao garant bezbednosti Jerevana. Zbog toga su jermenske vlasti počele otvoreno i glasno da kritikuju Rusiju i CSTO, ustvrdivši da je organizacija propala.

Nakon što je izgubio ceo Karabah, Jerevan je započeo strateški pomak prema Zapadu, preoblikujući svoj politički, geopolitički i bezbednosni pejzaž. Pašinjan je namerno zahladio odnose s Moskvom krajem prošle godine, odbivši da prisustvuje oktobarskom samitu Zajednice nezavisnih država (ZND) u Biškeku, gde je Putin bio prisutan. Umesto toga, 5. oktobra jermenski premijer bio je na samitu Evropske političke zajednice u Granadi u Španiji.

Pašinjan je takođe preskočio samit CSTO-a u Minsku krajem novembra. Ipak, našao je vremena da se pojavi na Pariskom mirovnom forumu, fokusiranom na pitanje Ukrajine, 10. i 11. novembra. Tokom tog poseta, osim susreta s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, razgovarao je i s Karimom Kanom, tužiocem Međunarodnog krivičnog suda (ICC), koji je ranije izdao nalog za hapšenje Vladimira Putina zbog deportacija ukrajinske dece.

Odnosi Jerevana i ICC-a postali su nova tačka napetosti u jermensko-ruskim odnosima. U oktobru 2023. jermenski parlament ratifikovao je Rimski statut, čime se obavezao da priznaje nadležnost suda. Kremlj je reagovao na taj potez, ranije upozoravajući Jermeniju da bi to moglo naštetiti bilateralnim odnosima. Ipak, Jerevan se nije obazirao na upozorenja i od 1. februara Jermenija je postala punopravna članica Međunarodnog krivičnog suda.

Pašinjan je, ipak, posetio Rusiju pred kraj prošle godine, kada je učestvovao na neformalnom samitu ZND-a u Sankt Peterburgu 27. decembra. Ipak, to nije otoplilo ledene odnose dveju zemalja, a u februaru je Pašinjan najavio da će Jermenija suspendovati svoje članstvo u CSTO-u. "Prema našoj proceni, Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti nije ispunila svoje obaveze prema Republici Jermeniji u bezbednosnoj sferi, posebno 2021. i 2022. godine. To nije moglo ostati bez posledica za nas. U praksi, posledica je da smo zamrznuli naše učešće u CSTO-u", objasnio je jermenski premijer.

Pašinjan je sugerisao da bi Jermenija mogla potpuno da napusti CSTO. Dana 18. septembra izjavio je da je Jerevan suspendovao svoje članstvo "ne samo zato što CSTO ne ispunjava svoje bezbednosne obaveze prema Jermeniji, već i zato što predstavlja pretnju bezbednosti Jermenije, njenom daljem postojanju, suverenitetu i državnosti".

Naglasio je da će se Jermenija "svakim minutom i svakom sekundom sve više udaljavati od CSTO-a", dodajući da "postoji koncept koji se zove ‘tačka bez povratka‘. A ako je još nismo dostigli, velika je verovatnoća da ćemo uskoro."

Ovako oštru kritiku vojno-političkog bloka predvođenog Rusijom nikada pre nije izrekla nijedna njegova država članica. Ipak, Jermenija nije preduzela samo simbolične, već i konkretne korake udaljavanja od Rusije. Na insistiranje jermenskih vlasti, ruski graničari, koji su tri decenije radili u jerevanskom aerodromu Zvartnoc prema rusko-jermenskom sporazumu iz 1992., napustili su objekat ovog leta, a jermenske vlasti sada raspravljaju o budućnosti ruskih graničara stacioniranih duž jermenskih granica s Turskom i Iranom.

Usred zahlađenja odnosa, Nikol Pašinjan sve se češće sastaje sa zapadnim liderima. Njegovo društvo sada čine američki državni sekretar Entoni Blinken, nemački kancelar Olaf Šolc, Makron, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i administratorka USAID-a Samanta Pauer.

Uprkos tome što su još uvek formalno deo CSTO-a i Evroazijske ekonomske unije (EAEU), jermenske vlasti su izrazile želju za približavanjem Evropskoj uniji, čak nagoveštavajući moguće članstvo. Ranije ovog meseca, tokom sastanka u Jerevanu s Margaritisom Šinasom, potpredsednikom EK-a, jermenski premijer je izjavio da se u odnosima Armenije i EU-a beleže "značajne promene". Istakao je početak pregovora o liberalizaciji viznog režima i odluku o pružanju pomoći Jermeniji kroz Evropski fond za mir, što se, kako je rekao, visoko ceni u Jerevanu.

Jermenski lider je takođe priznao da tema ulaska Armenije u EU "nije jednostavno pitanje, ali je postala deo jermenske političke agende". Naglasio je da "ovom pitanju moramo pristupiti temeljito i sveobuhvatno. Biće važno čuti zapažanja i savete naših partnera iz EU".

Jermenija ne samo da produbljuje svoje političke veze sa Zapadom, već i širi bezbednosnu saradnju. Tamošnje vlasti sada gledaju na svoje ranije oslanjanje samo na Rusiju kao na pogrešnu bezbednosnu strategiju. "Zavisiti ili biti vezan samo za jedan izvor sigurnosti samo po sebi je strateška greška," rekao je Pašinjan u intervjuu za italijansku La Republiku pre godinu dana.

Francuska se pojavljuje kao glavni partner Jermenije po tom pitanju. Prošle godine Pariz je Jerevanu isporučio seriju oklopnih vozila i radara Bastion i obećao isporuku raketnih sistema zemlja-vazduh Mistral.

Ranije je Rusija bila ekskluzivni dobavljač oružja Armeniji. Francuski ministar spoljnih poslova Stefan Sežurn, koji je sredinom septembra posetio Erevan i sastao se ne samo s jermenskim šefom diplomatije Araratom Mirzojanom, već i s Pašinjanom, izjavio je da će Pariz nastaviti da pruža podršku.

"Održavaćemo odbrambenu saradnju s Jermenijom. Jermenija mora da bude u stanju da zaštititi svoj integritet, teritoriju i stanovništvo," naglasio je Sežurn, spominjući i Rusiju.

"Uprkos pretnjama Rusije, očitom neprijateljstvu i žudnji za ugnjetavanjem, Jermenija nastavlja svoj put prema demokratiji i slobodi, napredujući korak po korak. Znajte da uvek možete da računate na nas kada su u pitanju demokratske vrednosti," poručio je.

I ruski saveznik Indija takođe je odbrambeni partner Jermenije. Prema nedavnom članku u D Printu, jermenska strana se nada pomoći Nju Delhija u modernizaciji svojih vazduhoplovnih snaga, tačnije aviona Su-30. Indija je ranije isporučivala Jermeniji višecijevne raketne bacače i drugo oružje.

Dok su se ruski graničari povlačili iz jerevanskih aerodroma, a Jermenija suspendovala svoje učešće u CSTO-u, EU je ojačala svoju prisutnost u zemlji. Krajem 2023. EU je rasporedila civilnu misiju u Jermeniji (EUMA) za praćenje situacije duž armensko-azerbejdžanske granice. Kasnije su se obe strane složile o povećanju broja osoblja misije sa 139 na 209. Moskva je ranije predložila slanje posmatračke misije CSTO-a, ali su armenske vlasti umesto toga odlučile da sarađuju s EU.

Tu je i finansijski aspekt saradnje. Ove godine Brisel je Armeniji počeo pružati podršku putem Evropskog instrumenta za mir, koji je uspostavljen pre tri godine. Iz ovog fonda se takođe pomaže Moldaviji, Ukrajini i Gruziji u rešavanju sigurnosnih pitanja. Ove tri zemlje imaju posebne veze s EU-om. Kišinjev i Kijev već su započeli pregovore s Briselom o članstvu u EU, dok je Tbilisi ove godine dobio status kandidata, iako je proces pauziran u julu zbog usvajanja zakona o "stranim agentima", koji neodoljivo podseća na kremaljski.

Proračun fonda za razdoblje od 2021. do 2027. iznosi pet milijardi evra. Jerevan je do sada dobio samo 10 miliona evra, ali i ta svota ima prilično simboličnu težinu. Moldavija, Ukrajina i Gruzija mogu dobiti evropsku pomoć u mnogo većim iznosima, ali nijedna od njih nije uključena u savezništvo s Rusijom.

Jermenija je započela sa svojim okretanjem prema Zapadu deset godina nakon što je odlučila da se integriše u ekonomske strukture koje uključuju Rusiju. U drugoj polovini 2013. pregovori između EU i Ukrajine, Moldavije i Jermenije o sporazumima o pridruživanju i uspostavljanju dubokog i sveobuhvatnog područja slobodne trgovine bili su pri kraju.

Moskva je, pak, nastojala to da spreči. Vladimir Putin lično je odvraćao Kijev i Jerevan od prisnijeg povezivanja s EU, u čemu je tada uspeo bar delimično.

U septembru 2013. tadašnji predsednik Jermenije Serž Sargsjan najavio je da će se njegova zemlja pridružiti Carinskoj uniji, što je proces kulminirao pridruživanjem EAEU, predvođenoj Rusijom.

U Ukrajini je tadašnji proruski predsednik Viktor Janukovič sledio Sargsjanov primer. Ipak, Ukrajinci su se tome opirali, što je dovelo do osnivanja protestnog pokreta koji je prisilio Janukoviča da pobegne u Rusiju u februaru 2014. Nakon toga, odnosi između Rusije i Ukrajine krenuli su nizbrdo.

Trenutni koraci Jermenije očigledno iritiraju Kremlj, ali ne do te mere da bi se sila činila verovatnom. Umesto toga, rusko ministarstvo spoljnih poslova i državni mediji kritikuju Pašinjana, forsirajući narativ da jermenske vlasti rade protiv interesa jermenskog naroda. Moskva podržava opoziciju u Jerevanu, ali protivnici Nikole Pašinjana nikako ne uspevaju da predstavljaju značajniji izazov njegovoj vladi.

Masovni protesti 2020. nakon poraza u ratu u Karabahu, zatim ponovo prošle godine nakon potpunog gubitka Karabaha, te poslednji ove godine zbog demarkacije granice s Azerbejdžanom, imali su malo stvarnog učinka. I pored svega, Pašinjan je i dalje na vlasti, dok opozicija, koju prvenstveno predstavljaju bivši dužnosnici, uključujući bivše predsednike Roberta Kočarjana i Serža Sargsjana, ima sve manju podršku javnosti.

S druge strane, politički razdor između Moskve i Jerevana nije značajno uticao na trgovinske odnose dveju zemalja. "Brojke i činjenice govore više od reči. U 2023. međusobna trgovina između Rusije i Armenije porasla je za 55,8 posto na 7,4 milijarde dolara. Ove godine rast je ubrzan. Samo u prvoj polovini ove godine robna razmena naših zemalja dostigla je 8,4 milijarde dolara. Potencijalno bismo mogli dostići 14 do 16 milijardi dolara do kraja godine. U 2020. naša trgovinska razmena iznosila je 2,3 milijarde dolara," rekao je potpredsednik ruske vlade Aleksej Overčuk tokom nedavne posete Jerevanu.

Moskva bi mogla pokušati da izvrši ekonomski pritisak na Jerevan, ali njena istorija uvođenja sankcija na postsovjetskom prostoru nije donela značajnije uspehe. Zabrane uvoza vina i druge robe u Rusiju nisu odvratile Moldaviju ili Gruziju od integracija u EU, a teško da bi sankcije izazvale dobru volju prema Moskvi u Jermeniji. Ankete ukazuju na izrazito negativnu promenu u stavovima javnosti prema Rusiji nakon nedavnih događaja u Karabahu.

Prema prošlogodišnjem istraživanju IRI, samo 34 posto Armenaca smatra Rusiju svojim najvažnijim političkim partnerom, dok to za Francusku misli 61 posto, a za Sjedinjene Države 56 posto. Takođe, 40 posto ispitanika Rusiju doživljava kao najveću političku pretnju, dok se Azerbejdžan sa 86 i Turska sa 82 posto smatraju većim pretnjama. S druge strane, 51 posto smatra Rusiju ekonomskom pretnjom, dok se za Tursku izjašnjava 54, a za Azerbejdžan 50 posto.

Kurir.rs/The Insider/Preneo: D. P.

 BONUS VIDEO