"SVE JE UNIŠTENO, SVI SU POBEGLI, NAJOPASNIJI OD SVIH FRONTOVA": Vapaj ukrajinskih vojnika nema ko da čuje! "Stalno ih slušamo kako zuje, zaviruju kroz prozore"

Nalazimo se u sobi za lečenje nakrcane priručne poljske jedinice - prve tačke ukazivanja pomoći ranjenim vojnicima - započinje BBC svoju reportažu o ukrajinskim vojnicima u regiji Pokrovska.

Lekari nam kažu da su nedavno ukazali pomoć pedesetorici vojnika u jednom danu, što je brojka koja je retko viđena ranije tokom trajanja ovog rata.

Žrtve donose na lečenje na ovoj tajnoj lokaciji posle sumraka, kad su manje šanse da će je napasti naoružani ruski dronovi.

Ukrajinske trupe su bile ranjene u žestokoj bici za odbranu Pokrovska.

Pre samo nekoliko meseci, ovo se smatralo relativno bezbednim mestom - domom oko 60.000 ljudi, ulica prepunih restorana, kafića i pijaca.

Vojnici bi često dolazili sa fronta u grad na dopust.

Sada on deluje kao grad duhova.

Više od tri četvrtine stanovništva je otišlo.

Otkako je Rusija zauzela Avdejevku u februaru, brzina njenog napredovanja u Donjeskoj oblasti se pojačala.

Početkom oktobra, zauzela je ključni grad Ugledar.

Ukrajinska vlada se slaže sa vojnicima koje srećemo na terenu, da su borbe oko Pokrovska najžešće.

„Pravac Pokrovsk je vodeći po broju neprijateljskih napada", saopštio je Kijev ove nedelje, tvrdeći da su, ukupno gledano, Oružane snage Ukrajine odbile oko 150 „neprijateljskih" napada većinom dana u protekle dve nedelje.

U poljskoj jedinici, deset kilometara od fronta, vojna bolničarka Tanja drži za ruku Sergeja, vojnika sa krvavim zavojem preko većeg dela lica, i vodi ga u sobu za preglede.

„Njegovo stanje je ozbiljno", kaže Tanja.

Sergej ima rane od šrapnela u jednom oku, lobanji i mozgu.

Lekari mu brzo čiste rane i ubrizgavaju antibiotike.

Ubrzo posle, pristižu još petorica vojnika - oni nisu sigurni kako su zadobili rane.

Baražna vatra ume da bude toliko žestoka i iznenadna da su njihove rane mogle da izazovu granate ili eksplozivi izbačeni iz dronova.

„Opasno je ovde. Teško je, i mentalno i fizički. Svi smo umorni, ali izdržavamo", kaže Jurij, komandant svih medicinskih jedinica u brigadi.

Svi vojnici koje vidimo su ranjeni u različita doba prepodneva, ali pristižu tek kad padne mrak, kad je bezbednije.

Takva odlaganja mogu da povećaju rizik od smrti i invaliditeta, rečeno nam je.

Drugi vojnik, Taras, podvezao je samom sebi ruku da bi zaustavio krvarenje od rane od šrapnela, ali sada, više od 10 sati kasnije, ruka mu deluje otečeno i ne oseća je.

Doktor nam govori da će ona možda morati da se amputira.

U protekla 24 sata, dvojica vojnika su doneta mrtva.

Ono što vidimo u poljskoj jedinici ukazuje na žestinu bitke za Pokrovsk - važno transportno čvorište.

Železnička veza koja prolazi kroz njega redovno se koristila za evakuaciju civila iz gradova na frontu u bezbednije delove Ukrajine i da bi se prebacivalo sledovanje za vojsku.

Ukrajina je svesna koji su sve ulozi ovde.

Pretnja ruskih dronova je sveprisutna - jedan lebdi ispred medicinske jedinice dok smo mi u njoj.

To izuzetno otežava evakuacije sa fronta.

Prozori zgrade su zamandaljeni da dronovi ne bi mogli da zavire unutra, ali iste sekunde kad neko izađe na vrata, rizikuje da bude pogođen.

Dronovi su takođe pretnja po preostale građane Pokrovska.

„Stalno ih čujemo kako zuje - zastaju i zaviruju nam kroz prozore", kaže Viktorija Vasilevska (50), jedna od preostalih stanovnica izmučenih ratom.

Ali čak je i ona sada pristala da bude evakuisana iz rođenog doma, na posebno opasnom istočnom obodu grada.

On je zatečena koliko brzinom kojom se linija fronta pomerila na zapad ka Pokrovsku.

„Sve se desilo suviše brzo. Ko zna šta će se sada dešavati ovde. Gubim živce. Imam napade panike. Plašim se noći."

Viktorija kaže da joj je jedva ostalo novca i moraće da započne život od nule negde drugde, ali joj je suviše strašno da sada ostane ovde.

„Želim da se rat završi. Treba da se pregovora. Ionako na zemlji koju je zauzela Rusija nije ostalo više ništa.

„Sve je uništeno i svi su ljudi pobegli", kaže ona.

Zatičemo pad morala među ljudima sa kojima razgovaramo - skupa cena više od dve godine iznurujećeg rata.

Većina Pokrovska sada nema struju ni vodu.

U školi ljude stoje u redovima noseći prazne kante koje žele da napune na zajedničkoj česmi.

Oni nam kažu da su pre nekoliko dana radile četiri česme, ali da je sada ostala samo jedna.

Dok se vozimo ulicama, svuda vidimo džepove razaranja, a grad još nije bio ni izbombardovan kao drugi oko kojih su se vodile žestoke borbe.

Srećemo Larisu (69) dok kupuje džakove krompira na jednoj od šačice tezgi još uvek otvorenih na inače desetkovanoj pijaci u centru.

„Preplašena sam. Ne mogu da živim bez sedativa", kaže ona.

Sa njenom malom penzijom, ona ne veruje da će uspeti da priušti stanarinu negde drugde.

„Vlada bi mogla da me primi i skloni negde na sigurno na neko vreme. Ali šta posle toga?".

Uključuje se još jedna mušterija, 77-godišnja Raisa.

„Ne možete da odete nigde bez novca. I zato samo sedimo u našim kućama i nadamo se da će sve ovo proći."

Larisa misli da je došlo vreme da se pregovara sa Rusijom, što je sentiment koji je sve donedavno bio nezamisliv za većinu Ukrajinaca.

Ali makar ovde, blizu prve linije fronta, našli smo mnogo njih koji zastupaju to mišljenje.

„Gine mnogo naših momaka, mnogo ih je ranjeno. Žrtvuju živote, a ovo se samo nastavlja i nastavlja", kaže ona.

Sa dušeka na podu kombija za evakuaciju, 80-godišnja Nađa nema simpatije za nadiruće ruske snage.

„Proklet bio ovaj rat! Ja ću umreti", zapomaže ona.

„Zašto predsednik Putin želi još teritorije? Zar je nema dovoljno? Ubio je toliko mnogo ljudi."

Nađa ne može da hoda.

Nekada je puzala po kući, oslanjajući se na pomoć komšija.

Sada ih je ostala svega šačica, ali pod stalnom pretnjom od bombardovanja, odlučila je da pođe, iako ne zna gde bi otišla.

Ali ima i onih koji još ne žele da napuste grad.

Među njima su meštani koji rade na popravci ratom oštećene infrastrukture.

„Živim u jednoj od ulica najbližoj prvoj liniji fronta. Sve je spaljeno oko moje kuće.

„Moje komšije su poginule nakon što im je granatirana kuća", kaže nam Vitalij, dok on i njegove kolege pokušavaju da poprave električne vodove.

„Ali ne mislim da je u redu napustiti vlastiti narod. Moramo da se borimo sve dok ne pobedimo, a Rusija ne bude kažnjena za njene zločine."

Njegovu odlučnost ne deli 20-godišnji Roman, kog smo sreli dok radi na popravci granatiranog doma.

„Ne mislim da je teritorija za koju se borimo vredna ljudskih života. Mnogi naši vojnici su poginuli.

„Mladi ljudi koji su mogli da imaju budućnost, ženu, decu. Ali su morali da odu na front."

U zoru jednog jutra, vozimo se ka bojištu izvan grada.

Polja osušenih suncokreta prostiru se sa obe strane puta.

Jedva da ima zaklona i zato se vozimo vrtoglavom brzinom da bismo se zaštitili od napada ruskih dronova.

Čujemo glasne eksplozije dok se približavamo frontu.

Na ukrajinskom artiljerijskom položaju, Vadim puca iz artiljerijskog topa iz sovjetskih vremena.

Top ispušta zaglušujući zvuk i diže prašinu i sasušena lišće za zemlje.

On traži zaklon u podzemnom bunkeru, sklanjajući se od ruskog odgovora i čeka koordinate narednog ukrajinskog udara.

„Rusija ima više ljudstva i naoružanja. I šalju ljude na bojište kao da su topovsko meso", kaže on.

Ali on zna da ako Pokrovsk padne, to bi moglo da otvori vrata čitave Dnjeparske oblasti, samo 32 kilometra od Pokrovska, a njihov posao će tada postati još teži.

„Jeste, umorni smo, i mnogi naši ljudi su poginuli i bili ranjeni, ali mi moramo dalje da se borimo, inače će rezultati biti katastrofalni."

Kurir.rs/BBC/Preneo: D. P.