Neka negativna okolnost uvek se ispreči kad srpski internacionalac iz Bajerna Miloš Pantović treba da zaigra za reprezentaciju Srbije.U omladinskoj selekciji kod Ivana Tomića i Veljka Paunovića problem su bile povrede, pa neodložni ispiti u srednjoj školi, a Miloš se opet pojavio na okupljanju mlade reprezentacije s podlivom na kolenu.- Zaradio sam otok na poslednjoj utakmici za drugi tim Bajerna. Morao sam da izađem iz igre posle pola sata, pa zato nisam siguran koliko ću biti spreman za meč s Italijom. Nadam se ipak da ću pomoću terapija biti spreman za meč sa Slovenijom - kaže Pantović.Kako su vas prihvatili saigrači u reprezentaciji?- Sjajno. Fenomenalno se osećam. S ranijih okupljanja znam Marka Grujića, a sad sam cimer s Borisom Radunovićem, golmanom Atalante. Super smo tim.Zašto je posle debija za Bajern bilo teško doći do vaše izjave?- Stav kluba je da nije još došao trenutak za razgovore s medijima pošto sam mlad fudbaler. Iz tog razloga nije bilo moguće pronaći moju izjavu.Koji je vaš status u Bajernu?- Imam amaterski ugovor do kraja ove sezone. Videćemo šta će dalje biti.Da li pratite srpsku Superligu pošto nije tajna da ste veliki navijač Zvezde?- Pratim sve što se dešava, pa tako i znam svoje saigrače iz mlade reprezentacije jer gledam TV i čitam na internetu šta se sve piše o srpskom fudbalu. Što se tiče simpatija prema klubovima u srpskom fudbalu, tačno je da navijam za Crvenu zvezdu - završio je razgovor Miloš Pantović.
Rođen u MinhenuOBOŽAVAM ARILJE I SRBIJURođeni ste u Minhenu, da li često dolazite u Srbiju?- Pre nego što je ovo u vezi s mojim statusom u Bajernu postalo ozbiljno, s porodicom sam i dva puta godišnje dolazio u Arilje, odakle su moji roditelji. Sad već nemam vremena ni za jednu kratku posetu.
Posao i obavezeOTAC KAMIONDŽIJA PRVO ODBIO BAJERNDa li je istina da je vaš otac odbio prvi poziv Bajerna kad ste imali sedam godina?- Tačno je. Rekao mi je da će ponovo doći da me traže ako budem vredeo i da je još rano za prelazak u Bajern. Imao sam tad sedam godina, mama je radila, tata je vozio kamion i nije bilo moguće da me neko vodi do trening kampa. Ipak, oni su se posle četiri godine ponovo javili, ali tad je mama već mogla da pronađe malo vremena da me odvede na treninge. Bilo je strašno teško da se usklade sve obaveze da bih ja trenirao.
