Na današnji datum rođen je veliki pisac, sportista i fudbaler, Miloš Crnjanski. Njegova ljubav prema fudbalu najbolje je opisana u knjizi Bokija Stanišića ′′Miloš Crnjanski fudbaler i sportista", u kojoj saznajemo detalje ove ne tako prave crne strasti:
Kao gimnazijalac u Temišvaru, gde je živela porodica Crnjanski od 1896. do 1912 godine, igrao je centarfora ili levu polutku, prvo u fiskulturnom klubu, a zatim u profesionalnom klubu železničara Kinjiži, u kome ih je, veli trener Sidon (bivši igrač kluba) učio "neverovatnim gifovima".
Pred Veliki rat je igrao kao student na Rijeci (tada se zvala Fijume), u sušačkoj Viktoriji, i Novom Sadu (MTK) i posle rata u Beogradu i Pančevu.
Slavom vodećeg avangardnog pesnika i prozaiste (′′Lirika Itake′′, "Dnevnik o Čarnojeviću") bio je kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog Banata (Beogradska župa).
Kao veteran, igrao je za veterane Jugoslavije, za koju je navijao pre rata, i to vatreno. U ovom klubu su igrali njegovi đaci iz Četvrte muške gimnazije (Milutinac, Đokić, Hrnjiček - putovali u Montevideo), a šurak Jovan Ružić, prvi srpski internacionalac, bio je funkcioner.
Kao fudbaler u Pančevu ostao je upamćen po ′′elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima", tehnički doteranoj igri, golovima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.
O svom odnosu prema fudbalu ostavio je trag u pismima Ivi Andriću, kada je ovaj službovao u našim ambasadorima u Vatikanu i Bukureštu, u ′′Itaki i komentarima′′ (1959) i u intervjuima.
U jedinom sportskom intervjuu, za list ′′Sportista", časopis čiji je jedan osnivača 1924. bio, juna 1930.rekao je da će radije igrati u prvom timu Jugoslavije, no da ponovo dobije nagradu Akademije.
Crnjanski je po njegovim rečima, "odrastao u fudbalu′′ i fudbal nikada nije mogao da zaboravi. Sećao se svojih saigrača sa Sušaka (Prestinija, Grandića, levog beka Brane, Mađara Jao Pište, čuvenog centarhalfa koji je 1914 godine, kada je počeo rat, činio sve da mu pomogne da pređe u Srbiju) , i utakmica protiv jugoslovenskog Hajduka u Splitu.
Među igračima Jugoslavije, najviše je cenio Lubirića, Dragana Jovanovića Ženu ("tip prvoklasnog engleskog fudbalera′′) i Milutina Ivkovića Milutinca (′′tip naše rasne igre′′). O vedetama BSK Blagoju Moši Marjanoviću i Aleksandru Tirnaniću Tirketu govorio je: "Oni su nesporni majstori i lepših poteza ja nisam video ni pri velikim utakmicama u inostranstvu". A gledao je tadašnje velikane: Rapid, Ferencvaroš, Seltik...
Za vreme boravka u London odlazio je koliko god su mu to prilike dopuštale na veličanstvene predstave, engleske fudbalske utakmice, i zaljubio se u igru i stil Arsenala u kojem je uživao sa tribina legendarnog stadion "Hajberi". Arsenal ge je pored svega navedenog, i zbog crvene boje dresova podsećao na njegovu ugašenu beogradsku Jugoslaviju, i zato je među engleskim velikanima odabrao baš "Topdžije".
Od posleratnih naših fudbalera, pred samu smrt, kao najboljeg i svog miljenika isticao je Dušana Savića, jer ga je huk tribina koje uzvikuju celo ime i prezime ovog ubojitog centarfora navodio da se, kako sam kaže, ′′oseća ponovo mladim".
P.S. I u ovom tekstu, i u knjizi, nedostaje podatak koji nam je saopštio Goran Putnik: Miloš Crnjanski igrao je, često i rado, fudbal i u Ilandži, selu u kojem je kod babe i dede provodio raspuste , a zatim i kasnije često bivao gost, i u kojem u porodičnoj grobnici počivaju zemni ostaci njegovih najbližih.
U sećanju starijih meštana Miloš Crnjanski, ostao je upamćen kao - esencija lokalpatriotizma - ′′ naš najbolji predratni fudbaler′′.
Kurir sport/Fejsbuk / Opsajd
NE PROPUSTITE
