Tog kobnog 3. septembra 1985. godine poginuo je Dragan Mance.
Tačno 36 godina prošlo je od smrti ikone crno-belog kluba, jednog od najboljih napadača koje je Partizan imao i ljubimca grobara.
U utorak, 3. septembra 1985. godine, Mance je, žureći na trening Partizana, poginuo u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd - Novi Sad.
Kako ne bi pregazio dečaka koji je pretrčavao auto-put, mladi fudbaler je pri velikoj brzini naglo skrenuo, izgubio kontrolu nad vozilom, udario u ivičnjak a zatim i u betonske konstrukcije. Nije mu bilo spasa. Njegov novi pežo 205 bio je potpuno uništen. Žurio je da ne zakasni na trening i nikada nije stigao. Imao je samo 22 godine... Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov život je ugašen.
Bivši jugoslovenski fudbaler i veliki prijatelj pokojnog Dragana Mancea, Vlado Čapljić, govoro je o legendarnom golgeteru crno-belih i poslednjoj noći.
Mance i Vlado bili su saigrači u klubu iz Humske i nerazdvojni drugari.
"Upoznali smo se u mlađim kategorijama reprezentacije i kad god sam sa Željom dolazio na neku utakmicu, zbog njega sam ostajao dan duže u Beogradu. Išli smo na večere, on u Pežou 205, ja u mojoj Alfi, pratim ga jer ne poznajem grad. On me je upoznao sa Željom i Veljom, visili smo u Zlatniku i restoranu kod Dake, pikali fucu u Zemunu sa decom na betončetu... prošli smo mnogo toga zajedno za jako kratko vreme", rekao je Čapljić.
Vlado je za "Mojih TOP 11" otkrio šta se dešavalo veče pre nesreće.
"Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164... došao je sa Vladimirom Vermezovićem da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’", otkriva Čapljić.
Bivši as Željezničara, Partizana i Dinamo Zagreba ne krije da je teško podneo smrt prijatelja.
"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv... stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj", kaže Čapljić.
Čim je čuo užasnu vest tadašnji trener crno-belih Nenad Bjeković prekinuo je trening i briznuo u plač, a zajedno sa njim i svi fudbaleri Partizana.
"Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen", rekao je tog prokletog utorka Bjeković.
"Bilo mi je čudno što se nije pojavio na među prvima na treningu, jer nikada nije kasnio. Ovo mu je verovatno i prvo kašnjenje, ali kobno" izjavio je nakon vesti o pogibji svog fudbalera Bjeković.
Njegova smrt šokirala je Jugoslaviju, plakala je za Draganom sela SFRJ. Navijači Partizana bili su neutešni. Bio je i ostao idol navijača. Preranom smrću preselio se u legendu, koju niko nije dostigao. Njegova smrt učinila ga je besmrtnim.
Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, a na poslednji oproštaj došlo je čak 30.000 ljudi.
Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša.
Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju prema crno-beloj boji, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan.
Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je četiri puta za A reprezentaciju, sedam puta za mladu i dva puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.
Sa Partizanom je osvojio šampionsku titulu u sezoni 1982/83. i bio je najbolji strelac ekipe sa 15 postignutih golova.
Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču protiv Budućnost (2:1) odigranom u Humskoj, 1. septembra, samo dva dana pre svoje smrti.
Živeo je u Zemunu sa ocem Ferdinandom, majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom. Bio je neoženjen.
Mance se u srca navijača Partizana uselio za sva vremena. I dan danas sa tribina se ori čivena pesma "otiš'o si, Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga".
NE PROPUSTITE
Na kolenima uzdignutih ruku
Mance je na poseban, prepoznatljiv način proslavljao golove. Osamdesetih godina nije bilo aktuelno atraktivno i neobično slavlje nakon gola, igrači bi obično podigli ruke i zagrlili se sa saigračima. Međutim, Mance je bio poseban... Klizao je na kolenima uzdignutih ruku.
"Zbog padanja i klizanja na kolenima dobijao sam i žute kartone. Sećate se Botege? Ima 33 godine i kad postigne gol, skače na ogradu prema svojim navijačima. Niko mu to, naravno, ne uskraćuje. Zaista se od srca radujem, nema tu nikakvog foliranja. Samo da znate kakvu želju dobijam, hteo bih da skočim preko ograde među naše verne navijače, da podelim s njima svu radost tog trenutka za koji zajedno živimo", izjavio je u jednom od svojih poslednjih intervjua Mance.
Septembar
Najvažniji događaji u životu Dragana Mancea bili su bili su u mesecu septembru.
- Rođen je 26. septembra 1962. godine.
- Stigao u Partizan 15. septembra 1980. godine.
- Poslednji gol u životu dao je 1. septembra 1985. godine.
- Poginuo 3. septembra 1985. godine.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
