Najveće pojačanje Crvene zvezde Ohi sjajno se uklopio u novu sredinu. Norvežanin je igrao stoni fudbal sa voditeljkom Zvezda TV Tamarom Šajković u emisiji "Nema roštiljanja". Tokom ove zanimljive igre, Norvežanin je izneo dosta zanimljivih podataka o sebi, svom životu, porodici...
- Tokom škole imali smo jedno posebno mesto gde smo igrali igrice. Najčešće FIFA, igrali smo košarku, fudbal, bilijar. Kupovali smo grickalice. To je bilo mesto gde sam provodio slobodno vreme sa svojim drugarima. Lepe su to uspomene, imao sam dobro detinjstvo - kazao je Ohi i nastavio:
- Loše sam podnosio poraze. Uvek. Kako sam bivao stariji, nekako sam učio da se nosim sa tim. Bio sam mnogo ljut, znao sam da vrištim. Takva je bila sredina u kojoj sam odrastao. Nikome nije prijalo da gubi. Sve je to normalno.
Ohi kaže da je fudbal zavoleo zbog jednog igrača Arsenala.
- Dok sam bio klinac najviše sam voleo da igram fudbal. Ali, ne samo to. Voleo sam i hokej. Svašta sam igrao, ali je fudbal uvek bio najzabavniji za mene. Stalno smo igrali "pet na pet". Kada sam napunio 13 godina, odlučio sam da želim profesionalno da se bavim fudbalom. Kada sam odgledao jednu utakmicu Arsenala i video kako Tjeri Anri postiže dva ili tri gola, posle toga sam postao navijač tog kluba i opredelio se za fudbal. Tada sam rešio da postanem neko, a ne da samo gledam fudbal na TV.
Relativno kasno počeo je da trenira fudbal.
- Mnoga deca počnu da treniraju sa sedam ili osam godina. Ja sam počeo sa 13. Bio sam "star". Ali, eto moguće je da se počne i kasnije. Nikada nije kasno. Kao dete imao sam drugačije snove. Hteo sam da se bavim trijatlonom, da trčim na 100 metara, skačem u dalj. da učestvujem na Olimpijskim igrama. Ali, nisam bio toliko brz. Opet, srećan sam što sam izabrao fudbal.
Osećao je sigurnost, jer je uvek imao podršku mame i tate.
- Roditelji su me uvek podržavali. Sa njima nije bilo problema. Bito im je bilo da sam srećan. Moj otac je igrao fudbal, ali je imao problema sa kolenima i leđima i zato nije napravio karijeru. Otac je moj veliki navijač, gleda sve moje utakmice, ako i najjača prvenstva u Evropi. I brat je igrao fudbal. Tako da ja dolazim iz fudbalske porodice. Zato sam od prve plate kupioo majci prsten oji joj se dopao i na to sam baš ponosan. Nisam tada mnogo zarađivao, ali činjenica da sam mogao da majci tako nešto priuštim značila mi je mnogo.
Iskreno je izneo stav da profesionalni fudbaleri treba da budu srećni zbog posla koji rade.
- Kao fudbaleri mi zarađujemo novac radeći nešto što volimo. Nije muka ići na trening svaki dan, zabavno je. Plaćeni smo za to i zbog toga smo privilegovani. To mi kažu da zapamtim i da uvek budem zahvalan. Da ne razmišljam o pritisku i da se zabavljam na terenu, jer zbog toga se i bavim ovim poslom. Zato što je zabavno! Ne oećam se kao da radim. Za mene je ovo uživanje.
Odrastao je u skromnoj porodici.
- Poseban trenutak u mom životu kad sam bio dete je kad su mi roditelji kuili prve patike za fudbal. Bio sam mnogo srećan, jer moji roditelji nikada nisu bili bogati. Moj otac je došao iz Afrike kao student u Norvešku, majka je takođe odrasla u porodici koja nije imala mnogo novca. Radili su po ceo dan i nisam ih često viđao. Sećam se toga i danas. Jedno lepo sećanje - zaključio je Ohi.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
