"AKO UMREM MLAD" - VEČE PRED SMRT KAO DA JE SLUTIO NAJGORE: Jeziva sudbina fudbalske IKONE za kojom je plakala cela Jugoslavija!

Donosimo vam 30 priča o najvećim jugoslovenskim sportistima

Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu. Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, tako da je, već sa nepunih 17 godina postao prvotimac tadašnjeg zemunskog drugoligaša.

Nošen snagom svog raskošnog talenta i ljubavlju prema crno-beloj boji, 15. septembra 1980. prelazi u Partizan.

Za Partizan je odigrao 279 utakmica i postigao 174 gola. Igrao je četiri puta za A reprezentaciju, sedam puta za mladu i dva puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Sa Partizanom je osvojio šampionsku titulu u sezoni 1982/83. i bio je najbolji strelac ekipe sa 15 postignutih golova.

Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču protiv Budućnost (2:1) odigranom u Humskoj, 1. septembra, samo dva dana pre svoje smrti.

Neopisiva tragedija

U utorak, 3. septembra 1985. godine, Mance je, žureći na trening Partizana, poginuo u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd - Novi Sad.

Kako ne bi pregazio dečaka koji je pretrčavao auto-put, mladi fudbaler je pri velikoj brzini naglo skrenuo, izgubio kontrolu nad vozilom, udario u ivičnjak a zatim i u betonske konstrukcije. Nije mu bilo spasa. Njegov novi pežo 205 bio je potpuno uništen. Žurio je da ne zakasni na trening i nikada nije stigao. Imao je samo 22 godine... Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov život je ugašen.

Čim je čuo užasnu vest tadašnji trener crno-belih Nenad Bjeković prekinuo je trening i briznuo u plač, a zajedno sa njim i svi fudbaleri Partizana.

"Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen", rekao je tog prokletog utorka Bjeković.

"Bilo mi je čudno što se nije pojavio na među prvima na treningu, jer nikada nije kasnio. Ovo mu je verovatno i prvo kašnjenje, ali kobno" izjavio je nakon vesti o pogibji svog fudbalera Bjeković.

Njegova smrt šokirala je Jugoslaviju, plakala je za Draganom sela SFRJ. Navijači Partizana bili su neutešni. Bio je i ostao idol navijača. Preranom smrću preselio se u legendu, koju niko nije dostigao. Njegova smrt učinila ga je besmrtnim.

Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu, a na poslednji oproštaj došlo je čak 30.000 ljudi.

Voleo šah i automobile

Voleo je šah, karte i automogile. Dugo je štedeo kako bi kupio sebi automobil, nesrećni pežo 205. Brzinu i neustrašvost sa terena nažalost je preneo i u automobil. Svoju strast prema brzoj vožnji platio je životom. Jurišao je munjevito ka protivničkom golu, a tako je i živeo.

Njemu u čast, uvedena je i nagrada "Trofej Dragan Mance", navijači Partizana je svake sezone dodeljuju najuspešnijem pojedincu iz Sportskog društva, prema njihovom izboru.

Mance se u srca navijača Partizana uselio za sva vremena. I dan danas sa tribina se ori čivena pesma "otiš'o si, Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga"

Legenda živi

Iako je imao nepune 23. godine kada je preminuo, Mance je ostavio dubok trag fudbalu. U neposrednoj blizini stadiona u Humskoj nalazi se jedna ulica koja nosi njegovo ime. Na mestu pogibje, ispod nadvožnjaka u Zemunu, danas se nalazi ogroman grafit - njegova slika u karakterističnoj pozi proslave gola i ogroman natpis "Legenda živi".

Crne slutnje

Bivši jugoslovenski fudbaler i veliki prijatelj pokojnog Dragana Mancea, Vlado Čapljić, u jednom intervjuu je otkrio šta se dešavalo veče pre tragedije.

"Veče pre nesreće bio je kod mene u stanu, u Požeškoj 164… došao je sa Vermezom da popiju piće i da posle sačekaju Emiliju Erčić i Mirjanu Đuricu na Železničkoj stanici. Imao sam muzički stub i celo veče je puštao pesmu Đoke Balaševića ’ako umrem mlad, na grobu mi posadi samo ruzmarin’. Ja mu kažem ’Dragane, uzmi kasetu i nosi je kući, smučiće mi se pesma koliko je vrtiš’", otkriva Čapljić.

Bivši as Željezničara, Partizana i Dinamo Zagreba ne krije da je teško podneo smrt prijatelja.

"Najbolnija tačka moje karijere. Ime i prezime sa mnogo emocija. Imam puno prijatelja koji su otišli na onaj svet, ali Draganče je bio nešto posebno. Toliko neposredan, druželjubiv… stalno mi je u glavi pesma Dina Merlina ‘ali je najbolje kad u životu imaš nekog s kim možeš lako da šutiš’. Sa njim je i ćutati bio predivan osećaj", kaže Čapljić i dodaje:

"Sad svaki dan idem na posao i dva puta prolazim pored tog mesta… i uvek se setim… što je interesantno, čekam to mesto… od kvantaša kad prilazim, stegne me u grudima… sve se nadam videću ga… Nažalost, nisam ga ni tada video jer su ga odneli… stajao sam dva sata pored auta…"

Kurir sport