Najbolji strelac u istoriji večitih derbija, Marko Valok, koji je postigao 13 pogodaka u svetkovini srpskog fudbala, iza sebe ima filmsku životnu priču.
Valok je rođen petog marta 1927. godine u Surčinu i u istoriju se upisao kao golgeter Partizana koji je mučio odbranu Crvene zvezde, ali kog su apsolutno svi neizmerno cenili i poštovali. Pre fudbalske karijere učestvovao je i u Drugom svetskom ratu, a jednom prilikom dao je opširan intervju za "Danas" gde je govorio o svom životu.
Marko Valok je 13 golova Zvezdi dao u zvaničnim utakmicama, a još 11 puta je pogađao u prijateljskim, ali je i pored svega neizmerno zahvalan crveno-belima jer su mu nastupi za klub sa Marakane i to na turneji u Brazilu, pomogli da nađe brata.
- U leto 1954. krenuo sam sa Zvezdom na turneju po Brazilu. To danas ne može da se desi i mnogi verovatno sada ne mogu ni da pojme da sam ja tog leta nosio dres Zvezde, a na jesen ponovo igrao u Partizanu. To je bilo drugačije vreme. Znalo se da najbolji iz Partizana mogu da idu sa Zvezdom na turneju preko leta i obratno, to je bilo normalno. Želeo sam i da nađem davno izgubljenog brata Josipa u Sao Paolu i tu priliku mi je omogućila ta turneja. Moji roditelji su se početkom dvadesetih godina u nadi za boljim životom odselili u Sao Paolo. Međutim, predomislili su se posle nekoliko godina i vratili u Zemun. Josip je tada bio u ranim dvadesetim godinama i zaljubio se u Brazilku, pa je odlučio da ostane. On se javljao pismima, ali su ona prestala da dolaze početkom tridesetih godina. Majka mi je o najstarijem bratu stalno pričala, mada ja nisam bio ni rođen kad su bili u Brazilu. Potraga nije bila laka, pronašao sam staru porodičnu kuću, ali ne i njega. Na kraju je on mene našao. Video je u novinama da igraju Korintijans – Crvena zvezda, a da u jugoslovenskom klubu igra neki Valok, pa je odlučio da proveri da li smo familija. Pružili smo jedan drugom ruku kao potpuni stranci, ali smo se ubrzo i zagrlili kad smo shvatili da smo braća. Pričao mi je kakav mu je bio život tamo, obećavao da će se vratiti u Jugoslaviju, samo da pozavršava neke poslove, ali na kraju je ipak tamo ostao do smrti - otkrio je Valok za "Danas".
Dotakao se i vojne karijere.
- Sve je počelo u Drugom svetskom ratu, za vreme okupacije, pošto su se u našoj kući u Zemunu tajno okupljali članovi Pokreta otpora. Moje starije sestre Agneza i Marijeta bile su, kao ilegalke, ozbiljno angažovane u Pokretu otpora. Budući gradonačelnik Beograda Branko Pešić nam je bio partijski drug. Ja sam kao najmlađi, a i najbrži, bio zadužen za čuvanje straže. Nemačka komanda je bila vrlo blizu naše kuće, u današnjoj Osnovnoj školi „Svetozar Miletić“. Kako je bilo nagoveštaja da će ćelija biti otkrivena, Branko Pešić je rekao da moraju da me spasavaju što pre. Moja sestra Marijeta je filmskom akcijom uspela da izdejstvuje kod Nemaca propusnicu, rekavši da joj mlađi brat ima galopirajuću tuberkulozu. Momentalno me je prebacila u partizane i tako me spasila. Od trenutka kada sam kao dečak krenuo s partizanima u oslobođenje zemlje, počela je i vojna karijera - istakao je Marko Valok, pa dodao:
- Kao član Partizanskog pokreta učestvovao sam sa 17 godina u borbama na Sremskom frontu, za šta sam odlikovan i zbog čega sam i postao oficir. Na Sremskom frontu sam bio kurir. U prvu akciju na frontu sam krenuo bez puške, potpuno goloruk. Ne zato što sam hteo nešto da se junačim, već jednostavno nije bilo puške za svakoga. Računali su da sam brz i da ću se snaći. Prvu pušku sam dobio tako što sam jednog ranjenog partizana stavio na leđa i odneo u bolnicu. On mi je tada, u znak zahvalnosti, dao svoju pušku kako bih mogao da se borim. Posle rata sam nastavio školovanje na Vojnoj akademiji i paralelno s fudbalskom gradio i oficirsku karijeru.
Sa fudbalerima Crvene zvezde imao je sjajan odnos.
- Sa svima sam imao dobre odnose u Crvenoj zvezdi, to su bili moji prijatelji, isto kao i saigrači iz Partizana. Najviše pamtim kapitena Rajka Mitića. On, Bobek i ja smo se redovno družili, mada bilo je tu, naravno, i drugih igrača. Rajko je privatno bio jako dobar čovek. Bio je primer za sve ostale. Tada se kapitenska traka nije davala samo za zasluge na terenu, već i za ponašanje van njega, a Rajko je bio pravi gospodin. I danas na moju rođendansku proslavu redovno pozivam sve legende i Partizana i Zvezde - šmekerski je za "Danas" otkrio Valok, pa se dotakao zanimljivih anegdota iz svoje karijere:
- Idu navijači preko Terazija i na putu ka stadionu prolaze ispod mog balkona u Balkanskoj ulici. Sve vreme pevaju: „Bobek dribla volove, Valok daje golove.“ Ja onda izađem na prozor i viknem na njih: „Ne smete tako da pričate, sram vas bilo. Zvezdaši su naši prijatelji i kolege. Nemoj da sam vas čuo ponovo.“ Da bih bio siguran da neće dalje to da pevaju ja se odmah sjurim dole i zajedno sa njima idem do stadiona. Drago mi je što me Zvezda uvek zove na sve proslave i verujem da me veoma uvažavaju. Zvali su me kada su stadionu davali ime „Rajko Mitić“, zvali su me i kada je Šekularcu podizan spomenik. Potrebno je da Partizan i Crvena zvezda poštuju i neguju svoju tradiciji i prošlost, kao i aktuelne odnose, to ih i čini velikim klubovima. To su dve strane iste sjajne sportske medalje, ja to tako vidim.
Karijeru je ipak morao da prekine u 32. godini.
- Mislim da sam mogao da igram još deset godina, ali morao sam, po naređenju, da odem u Burmu. Jugoslovenska armija me je poslala u okviru tehničke razmene. Tih godina našoj državi bilo je potrebno da uspostavi dobre odnose sa drugim zemljama i pokušavali su na sve načine da propagiraju Jugoslaviju. To je bilo vreme uspostavljanja novih prijateljskih kontakata u Aziji i Africi. Bio sam poznat fudbaler i oni su na taj način ukazali posebnu čast Burmi, gde su me srdačno dočekali. Tamo su me zaista cenili kao vrhunskog sportistu, a ja sam im se odužio time što sam ozbiljno radio na selekciji i školovanju talentovanih igrača, sa njihovom državnom reprezentacijom odneli smo mnoge pobede na azijskim takmičenjima. Oni i danas kažu da tamo igraju „Valokov fudbal“. Kada sam se 1963. vratio u Jugoslaviju, hteli su da me kao školovanog oficira šalju na nove položaje, ali ja sam želeo da ostanem u sportu, da budem uz teren. Penzionisao sam se u 37. godini kao potpukovnik kako bih mogao da se u potpunosti posvetim trenerskom poslu. Verujem da sam ostvario uspešnu i vojnu i sportsku karijeru. Uvek sam istinski verovao u visoke etičke principe i profesionalizam i lično nikada nisam izneverio te svoje ideale. Kao trener, u pedagoškom radu, to sam uvek prenosio i na mlade igrače, da budu uspešni ne samo kao sportisti, već da budu i kvalitetni ljudi - zaključio je u opširnom intervjuu za "Danas" Marko Valok koji trenutno ima 96 godina.
UDBA probala da ga vrbuje
Marko Valok u pomenutom intervjuu otkrio je i kako je UDBA želela da ga vrbuje.
- UDBA (Uprava državne bezbednosti) je pokušavala da me vrbuje kao mladog igrača Partizana. Hteli su da imaju informacije o našim putovanjima i kontaktima. Igrači su na putovanjima kupovali tada moderne šuškave mantile i najlon čarape svojim devojkama i ženama. Bezbednjaci su me jednom tako pitali: „Da li bi ti za nas prikupljao podatke?“ Očekivali su to od mene pošto sam istovremeno bio oficir. Odgovorio sam: „Vi to mene uopšte ne morate da pitate. Da ima nešto što ne treba da bude, ja bih vam prvi kazao, bez obzira da li sam vaš ili ne. To je moja patriotska dužnost i bićete obavešteni. Ali, da ja špijuniram moje igrače koji kupuju šuškavce, to ne dolazi u obzir, to zaboravite. Tu nema nikakve subverzivne aktivnosti“ - otkrio je Marko Valok.
Kurir sport / "Danas" / Ž.S.
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
