MENJAO ODEĆU ZA MESO U RATU, A ONDA RAZBIO ENGLEZE NA VEMBLIJU! Legendarni igrač mogao da igra Jugoslaviju, ali je UDBA rekla ne!

Donosimo vam 90 priča o velikanima evropskog fudbala! U susret EURO do koga su ostala još tri meseca kucamo na vrata fudbalera koji su obeležili istoriju fudbala na Starom kontinentu.

"Magični Mađar", kako su ga svojevremeno nazvali u svetu fudbala, bio je predvodnik "zlatne generacije" Mađarske koja je 1953. godine deklasirala Englesku sa 6:3 na sred Vemblija. Bila je to prva pobeda jednog stranog nacionalnog tima nad Englezima u "hramu fudbala".

U svojoj autobiografiji predvodnik generacije koja je prva igrali tkzv. "totalni fudbal" govorio je i o ovom neverovatnom susretu.

- Bili smo malo iznenađeni kada nam nisu dozvolili da odradimo bar jedan trening na Vembliju o kojem smo toliko slušali. Izašli smo na teren u obući i delovalo je veoma meko i elastično. Dozvolili su nam da treniramo na terenu stadiona Kvins Park Rendžersa, koji je ličio na livadu. Lagao bih ako bih rekao da nismo bili prilično nervozni na dan utakmice. Učinili smo sve da se opustimo i zaboravimo na važnost utakmice. Bio sam u dresu, stajao u hodniku, kada sam video engleskog reprezentativca Edija Tejlora, koji nije bio posebno visok. Vratio sam se u svlačionicu i rekao ostalima: 'Slušajte, biće sve u redu, imaju igrača u timu koji je i manji od mene'.

- Mislim da je treći gol na toj utakmici moj omiljeni gol svih vremena - 'odvlačenje' (novijim generacijama ljubitelja fudbala potez poznat po Zidanu). Ne znam zapravo odakle je došao taj gol. To sam radio kao dečak, ali to je nešto što nikada nisam vežbao na treninzima. Bilo je instinktivno. Moja igra nije bila puna blistavih trikova. Voleo sam jednostavne stvari na terenu, jednostavna rešenja, brze lagane pokrete. Svi su voleli taj gol, verovatno je to cilj po kome me najviše pamte, ali istina je da sam morao brzo da se sklonim sa puta Biliju Rajtu, koji bi me pregazio - rekao je Ferenc.

Detinjstvo i odrastanje u strahotama Drugog svetskog rata mu je zauvek ostalo u sećanju, a u pomenutoj knjizi je istakao šta su sve radili kako bi preživeli.

- Imao sam 12 godina kada je počeo rat i život je postao izuzetno težak. Svima je nedostajala osnovna hrana i sećam se da smo odeću menjali za stvari poput brašna i mesa... Debitovao sam u prvom timu sa 16 godina - rekao je predvodnik "Lake konjice".

Za reprezentaciju Mađarske Puškaš je odigrao 84 utakmice i postigao 83 gola! Bio je član nacionalnog tima koji je na Olimpijskim igrama u Helsinkiju (1952) osvojio zlatnu medalju, kao i reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj dve godine kasnije bila "srebrna"

Vrhunac igračke karijere dostigao je u madridskom Realu sa kojim je tri puta trijumfovao u Kupu evropskih šampiona.

Ostala je upamćena njegova igra iz finala tog takmičenja 1960, kada je Real savladao Ajntraht iz Frankfurta sa 7:3, a Puškaš je na toj utakmici bio četvorostruki strelac. Preostala tri gola za Madriđane postigao je Alfredo Di Stefano.

Igračku karijeru Puškaš je završio 1967, kada se posvetio trenerskom poslu. Predvodio je klubove iz nekoliko zemalja, a najveći uspeh postigao je sa grčkim Panatinaikosom sa kojim se 1971. plasirao u finale Kupa šampiona.

1999. godine , Puškaš je izabran za šestog igrača 20. veča, iza Pelea, Johana Krojfa, Franca Bekenbauera, Alfreda Di Stefana i Dijega Maradone.

U njegovu čast, "Nacionalni stadion" u Budimpešti je 2002. godine preimenovan u "Ferenc Puškaš Stadion". Od strane mađarskog fudbalskog saveza proglašen je najboljim mađarskim igračem u poslednjih 50 godina.

2000. godine dijagnostifikovana mu je Alchajmerova bolest zbog koje je primljen u bolnicu u Budimpešti na intezivnu negu 13. septembra 2006. godine, gde je i umro 17. novembra iste godine.

Dan njegove sahrane 9. decembar, bio je proglašen nacionalnim danom žalosti u njegovoj rodnoj zemlji.

Puškaš je bio sahranjen uz sve državne počasti u kripti bazilike Svetog Stefana u Budimpešti.

Ferenc Puškaš, „komandant Lake konjice“ i najveći golgeter 20. veka, po završetku rata bio je na korak od istorijskog „transfera“ u Spartak, ali visoki službenik Uprave državne bezbednosti, tada prvi čovek vojvođanskog kluba Viktor Vrhovac Uča, nije imao hrabrosti da „zažmuri na jedno oko“.

Tako je propala jedinstvena prilika da slavni Mađar zajedno sa čuvenim levim krilom Intera Ištvanom Njeršom zaigra možda i za Jugoslaviju...

- Bio sam na strašnim mukama. Stalno mi se po glavi motala dilema da li da zagrizem? Da li da zažmurim? Na kraju, teška srca sam ponovio – ne. I njemu i Njeršu - prisećao se Vrhovac.

- A zamislite samo kakva bi to navala bila: Ferenc Puškaš, Bata Ognjanov, Ištvan Njerš. Kasnije sam se u Mančesteru sreo sa Puškašom, srdačno smo se pozdravili - rekao je tada član Udbe.

Kurir sport

BONUS VIDEO: