Najnovije vesti

(VIDEO) TRI SEKUNDE: Priča o najuzbudljivijoj košarkaškoj utakmici u kojoj su Rusi na neverovatan način pobedili Amerikance i uzeli im zlato
Foto: Promo

Olimpijske igre u minhenu 1972.

(VIDEO) TRI SEKUNDE: Priča o najuzbudljivijoj košarkaškoj utakmici u kojoj su Rusi na neverovatan način pobedili Amerikance i uzeli im zlato

Košarka

Bio je to jedan od najuzbudljivijih sportskih događaja svih vremena. Kao da Olimpijske igre u Minhenu 1972. nisu nudile dovoljno dramatičnih događaja. Sedmorica naoružanih pripadnika palestinske terorističke organizacije Crni septembar upala su u olimpijsko selo i uzela kao taoce 11 izraelskih sportista i njihovih trenera.

Ubistva su počela odmah, nemačka policija oštro je reagovala, a završni čin odigrao se na minhenskom aerodromu, sa ukupno 17 mrtvih. Bilo je inicijative da se Igre prekinu, ali je zaključeno da bi teroristi upravo to i hteli.

Malo je ko pretpostavljao da će se nedugo zatim odigrati košarkaška utakmica za pamćenje, po mnogima nešto najneverovatnije što se dogodilo na Olimpijskim igrama. U finalu su se našli SAD i SSSR. Naime, na prethodnim Igrama u Meksiko Sitiju Amerikanci su bili prvi, a srebro je, uprkos pretnjama legendarnog sovjetskog trenera Aleksandra Gomeljskog, osvojila Jugoslavija . Jugoslavija je u Minhenu podbacila, izborivši se tek za peto mesto, a Sovjeti su stigli do finala. Sada su imali novog trenera, Vladimira Kondrašina, koji je pre toga poveo tim na turneju po Americi i prilično je precizno znao što se tamo odigrava na košarkaškim terenima.

Amerikanci su se držali pravila da u timu ne igraju profesionalci iz NBA lige, samo igrači sa koledža, dok je sovjetski tim bio sastavljen od najboljih igrača iz tamošnjih klubova. Nisu to bilo nikakvi amateri, nego odlično plaćeni košarkaši.

Uprkos tome, Amerikanci su od samog početka dominirali Olimpijskim igrama, dotad su osvojili sve zlatne medalje i dobili ukupno 63 utakmice.

Ova iz 1972. počela je iznenađujuće. Naime, sovjetski je tim vodio većinu vremena, više puta i sa deset koševa razlike. U drugom poluvremenu Amerikanci su pritiskali i tri sekunde pre kraja njihov igrač Dag Džons izveo je dva slobodna bacanja i doveo svoj tim u vodstvo 50:49, iako je pre drugog bacanja signalizirano da nešto nije u redu. Kondrašin neposredno pre stisnuo signal za minut odmora koji je tek uveden i na koji zapisnički sto još nije navikao.

Utakmica je prekinuta sekundu pre kraja. Najprije je bio problem što sat nije bio namešten kako treba, a kad su Sovjeti napokon dobili priželjkivane tri sekunde. Prema Kondrašinovom planu Ivan Edeško bacio je dugu loptu preko čitavog terena do protivničkog koša, gde ju je dočekao Aleksandar Bjelov i postavio konačnih 51:50.

Usledila je svađa, čak je i za zapisničkim stolom bilo preglasavanja (prema nekim teorijama, prisutni su se podelili 3:2, zavisno od toga kom su političkom bloku pripadali), a Amerikanci nisu hteli prihvatiti srebrne medalje, zbog čega je većina njih ostala u sefu švajcarske banke.

U glumačkoj ekipi reditelja Nikite Mihalkova bilo je samo jedno  poznato ime, Vladimir Maškov, kojeg smo prvi put zapazili u sjajnoj drami Pavela Čuhraja “Lopov”, nominovanoj za Oskara. Igrao je i u blokbasteru “Kandahar”, na televiziji je dočarao Raspućina u mini seriji “Grigorij R.”, međutim, on je vrstan pozorišni glumac i reditelj koji je nasledio legendarnog Olega Tabakova, u teatru nazvanom njemu u čast.

Njegov američki suparnik, trener Hank Iba, Džon Sevidž danas nastupa u epizodama, a zanimljiv je podatak da je u filmu i seriji “Bićemo prvaci sveta” Darka Bajića, ekranizaciji jugoslavenskog košarkaškog čuda (prva zlatna medalja na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970), igrao Vilijama Džonsa generalnog sekretara svetske košarkaške organizacije FIBA, koju je u ovom filmu dobio još manje značajan glumac.

Za reditelja je odabran Anton Megerdičev, koji je u doba utakmice imao samo tri godine, ali se u međuvremenu afirmisao kao filmski i televizijski profesionalac, kom se bez straha mogao poveriti budžet od sedam i po miliona dolara. Nazvali su ga “Dizanje na vrh” (za međunarodno tržište imao je dva naslova, “Going Vertical” i “Three Seconds”), snimali tokom 2016.

foto: Promo

Prikazivanje je počelo 28. decembra i u samo sedam dana film je pogledalo 700 hiljada ljudi. Ukupna bruto zarada do današnjeg dana je 53,5 miliona dolara, što je fantastično jer je u pitanju rusko, doduše veliko, ali ipak lokalno tržište.

Sudeći po komentarima u medijima, publika je uglavnom oduševljena, ali ima i prigovora na istorijsku autentičnost. Neki od njih su nebitni jer se u mnogočemu podilazilo današnjem gledaocu, pa se košarka igra na krajnje moderan način, sa driblingom lopte ispod noge, ubrzavanja i usporavanja slike najnormalnija su stvar -  tražiti u svemu tome realizam, besmisleno je. Malo je drukčiji problem s pozicioniranjem likova. Aleksandar Bjelov (Ivan Kolesnikov), koji je postigao pobednički koš, prikazan je kao mladić kojeg već 1972. nagriza bolest, što nema veze, jer je, prema svedočenju savremenika, bio u odličnoj formi. Tek se 1976. doznalo da boluje od sarkoma na srcu, od čega je umro 1978., u 26. godini. Scenaristima je, međutim, više odgovarao tim u kom svaki igrač ima neki problem.

Kondrašin je napravio revoluciju kad je prestao favorizovati košarkaše moskovskog CSKA i napravio pravu sovjetsku reprezentaciju, u kojoj je bilo Gruzijaca, Ukrajinaca i Litvanaca. Prvi su se pobrinuli za humor i dinamičnost, drugi se još nisu gložili s Rusima, a treće je zastupao veliki Modestas Paulauskas (uprkos imenu, Džejms Tratas rođeni je Litvanac; pravo ime mu je Žilvinas), kom su podmetnuli potpuno izmišljen zaplet po kom namerava emigrirati iz Sovetskog Saveza, ali se u poslednjem trenutku predomišlja, i to baš uoči utakmice s Amerikancima. Kako svi tvrde, to je neistina, čak i u trenutku osnivanja Ruske Federacije Paulauskas je ostao veran sovjetskoj državi.

Nacionalna šarolikost imala je posebnu u situaciji u kojoj Ruska Federacija ratuje s mnogim članicama bivšeg Sovjetskog Saveza, minhenski podvig čini se poput bajkovitog podsećanja na razdoblje koje se više neće ponoviti, ali koje je neodoljivo privlačno.

Slučaj Vladimira Kondrašina je specifičan. On se u filmu zove Vladimir Garanžin, jednostavno zato što tokom pisanja scenarija sa njegovom porodicom nije postignut nikakav dogovor. Kondrašinova udovica Jevgenija razbesnela se kad je videla da su joj pokojnog muža prikazali kako kupuje devize "na crno" jer prikuplja novac za operaciju sina koji boluje od Cerebralne paralize. Potresen porodičnom situacijom, čak nema pojma kako su njegovi košarkaši prošli u okršaju s Kubom. Prema njenom sudu, kad film zadire u nečiju intimu, krajnje je legitimno da želi izazvati saosećanje i suze gledalaca, ali samo u dogovoru s onima čije živote opiauje.

Pridružila joj se i Aleksandra Ovčinikova, udovica Aleksandra Bjelova (ona je u filmu prikazana kao članica ženske košarkaške reprezentacije, iako su žene prvi put igrale četiri godine kasnije na Olimpijskim igrama u Montrealu), međutim, upućeni su im savetovali da se umesto dugotrajnog i uzaludnog procesa bolje odluče za nagodbu jer je Nikita Mihalkov suviše uticajan da bi mu se bilo ko od ruskih sudija na sudu usudio zameriti.

Može li “Dizanje na vrh” (ili “Tri sekunde”, što se čini puno efektnijim naslovom) ostvariti takav odjek i u inostranstvu? Neosporno, film je vrlo spretno napravljen, glumci koji igraju košarkaše uglavnom su odlični (posebno je suveren Kiril Zajcev kao slavni Sergej Bjelov, koji je upalio olimpijski plamen na Igrama u Moskvi 1980. i 2011. napisao autobiografsku knjigu po kojoj je snimljen film), a sama utakmica razigrana je dodacima u kojima pratimo reakcije gledalaca sa nekoliko lokacija. U Moskvi funkcionari košarkaškog saveza balansiraju od rezignacije do ushićenja i već smišljaju kako da kazne svoje pulene ako izgube (što nije realno, jer bi bili prezadovoljni srebrnom medaljom), u Gruziji čitavo se selo skupilo da prati podvige reprezentacije u kojoj su i njeni igrači, a u Harlemu se nekolicina Afroamerikanca čudi jesu li to oni isti igrači koje su lako pobedili u okršaju na “male koševe” za njihove američke turneje i pokupili im sav kavijar.

Ipak, većina Amerikanaca grubo je karikirana, njihov trener namerno forsira grubu igru kad vidi da mu tim gubi, a najgora su dva navijača iz gledališta s kaubojskim šeširima, premazanih lica u bojama američke zastave, krajnji primitivci, koji stalno izgovaraju uvrede na račun “komunista”.

Kurir sport

Foto: Promo  

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT: Da li je ono u Šapcu bio fudbal? Kako će reagovati FSS?

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...