Legendarni kapiten reprezentacije Jugoslavije, bivši NBA as Žarko Paspalj u najboljim godinama karijere nije mogao da igra za nacionalni tim. Razlog je bio rat u zemlji, zbog kojeg se reprezentacija nije takmičila od 1992. do 1995, kada se vratila na najveću scenu i postala šampion Evrope u Atini.
"Znaš kako smo došli u tu situaciju i šta se dešavalo... Amerikanci su na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. godine videli da je vrag odneo šalu i pojavili su se 1992. u Barseloni", rekao je Paspalj.
Nažalost, tamo nije bilo Jugoslavije, srpskih i crnogorskih košarkaša, već je Hrvatska nakon sticanja nezavisnosti odmah ušla u finale protiv Drim tima. Paspalj smatra da bi reprezentacija SFR Jugoslavije na tom turniru verovatno još ne bi bila u stanju da pruži sve što može, a da bi vrhunac generacije stigao 1996. u Atlanti, gde je SR Jugoslavija osvojila srebro.
"Slažem se da ne bismo bili 1992. konkurentni kao što bismo bili par godina kasnije... Naš maksimum je trebalo da se dogodi u Atlanti i potpuno sam siguran da bismo sa kompletnom ekipom imali ozbiljne šanse. Da li bi to bilo za prvo mesto? Znam sigurno da bi sva ostala finala bila kao u Zagrebu 1989. godine", rekao je Paspalj za "Balkan rules podkast".
Paspalj je rekao da su rat i raspad ostavili trag na svakog od igrača te najtalentovanije jugoslovenske generacije. U momentu izbijanja rata tim Dušana Dude Ivkovića bio je evropski prvak 1989. i 1991. godine, u međuvremenu je postao i prvak sveta 1990. Bila je to potpuna dominacija ekipe koju su činili Paspalj, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dražen Petrović, Dino Rađa...
"Mi jesmo kontinuitet velike škole košarke i nismo to prvi uradili, već su počeli ljudi pre nas, znaju se zasluge onih koji su prepoznali taj sistem, spakovali ga kako bi trebalo da funkcioniše, a onda je došla moja generacija. Pošto je sada NBA parametar, oni su tada videli prvi put da su se pojavila neka visoka deca koja mogu da rade više stvari zajedno, da su ubrzali košarku, igru, da se pojavio novi prostor... Amerikanci su jako detaljni u svemu što bi poboljšalo njihovu košarku i to su prepoznali. U toj generaciji su najstariji momci imali po 23-24 godine i nas su raskomadali sa raspadom Jugoslavije i uzeli nam najbolje godine. I ne samo najbolje godine. Gro nas to nije moglo da razume. Gomila nas trpela je posledice, pritiske, pretnje... Bilo je svega. Lako mi je sada da pričam - i meni i Kukiju i Dinu i Vladi, posle 25-30 godina. Tačno mi znamo šta je otprilike bilo".
Posle toga dogodilo se Evropsko prvenstvo 1995. i istorijski trijumf SR Jugoslavije. "Pričamo sada o komadima zemlje i prvi naš kontakt je 1995. godina gde moj deo ekipe, Srbija i Crna Gora odlazi kao autsajder na Evropsko prvenstvo, jer se mesec pre turnira nije pričalo da li ćemo da igramo. Desi se da prođemo Bugare tim penalom i dogodila se vrlo čudna situacija - sve što si pakovao u tri-četiri meseca priprema spakovao si u dve nedelje. Mi smo dizali formu iz utakmice u utakmicu i kao maksimum druženja dogodilo se finale sa Litvanijom, Saša Đorđević spakovao 10 trojki i postali smo heroji nacije. Ne zato što je to bilo bitno prvenstvo, četvrti put smo to uzeli, ali u situaciji koja se dešavala u Srbiji, gde su ljudi izgubili svaku nadu da će nešto dobro da se desi, to se pojavljuje kao deo svetla u tunelu i ljudi su tako reagovali. Bilo nam je to ogromno iznenađenje, nije se događalo ništa slično pre toga. Hteo - ne hteo, postaneš deo nečega što niko neće moći da promeni"
Kurir sport / Mondo / Balkan rules podkast / Ž.S.
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
