Specijalni izveštač iz Melburna - Vuk Brajović
Anatomija možda i najbolnijeg poraza (na Grend Slemu) u karijeri Novaka Đokovića se može sublimirati u tok trećeg gema četvrtog i konačnog seta današnjeg polufinala protiv Janika Sinera.
Taman kada se učinilo da je kroz nalet bolje igre začet teško osvojenim trećim setom Novak na putu da uspostavi ravnotežu u igri sa blago opadajućim Sinerom – Novak odigrava loš drop-šot koji Siner konvertuje odličnim kontra-dropom, zatim Italijan odigrava dva odlična riterna za djus, a onda Novak pravi jednu od 4 duple servis greške u meču i konačnu razmenu izbacuje iz bekhenda u aut za brejk servis-gema koji je konačno odlučio meč.
Da čovek ne poveruje u to šta gleda – i kako, u kom momentu i na koji način desetostruki šampion Australijan Opena gubi hvat na polugama za upravljanje mečom koje je retko kada u karijeri ispuštao u ovakvom razvoju zbivanja.
Celo polufinale protiv Janika Sinera prošlo je u takvim razmišljanjima – da li je moguće da Novakov servis (realizacija 67%, Siner 83) i ritern (17% na prvi, Siner 33%/ 37% na drugi, Siner 54%) izostaju u toj meri, da Novak pravi toliko grešaka (54 neiznuđenih), da Siner vraća skoro sve što Novak uputi ka njemu iz bilo kog udarca?
Jesmo li ikada gledali Novaka u ovakvom izdanju u ovako važnom meču da ne stiže da se dobro postavi na lopte koje lete na sve strane, da je fizički nedovoljno “prisutan” kako bi poništio Sinerovu agresivnost, da ne nalazi ni jedan način da ugrozi Sinera i dođe do brejk lopte (46 poena na Sinerov drugi servis bez te prilike), da ne vidimo naznake “Plana B” i možda ono što je najviše bunilo – da ne vidimo Novakovu borbenost, inat, vatru, gnev, “razmenu energije” sa svojim stručnim timom, bunt u želji da protrese svoju igru, telo, glavu?
I pored toga što su ga šampionska aura i empatija i glasovne mogućnosti sjajne publike volšebno odbranile od gubitka trećeg seta, kada Siner čini nekoliko za njega danas nekaraterističnih grešaka u “revolveraškom obračunu” zvanom taj-brejk, osećaj je bio da Đokovićeva igra i dalje nije na tom nivou koji bi obećavao još jedan obrt protiv istog protivnika poput onog u četvrtfinalu Vimbldona 2022. godine, i da će – ako se to i desi – najveća zasluga za to ići “na dušu” 22-godišnjeg izazivača kome bi “ruka skliznula u sirće” i kombinacija tenzije i propuštenih šansi krenula da nagriza njegov do tada stenovito čvst stav na terenu.
Sve što se odigralo od tog momenta do kraja – a skoro bila karbon-kopija prva dva seta, vraća nas na nešto što je izniklo - a onda čučalo u malom mozgu svih koji pomno prate sve detalje u karijeri i nastupima Novaka Đokovića - u ranijoj fazi turnira, dok nije iskočilo kao “drekavac” u krajnje nepoželjnom momentu velikog polufinala protiv njegovog trenutno najvećeg teniskog rivala. “Nisam na svom prepoznatljivom nivou tokom celog turnira, sa izuzetkom meča protiv Manarina”, rekao je Novak, i tu pogodio “viner” u dijagnozi razloga za ovakav meč – “verovatno najgori koji sam odigrao u završnoj fazi Grend Slema”. Razlozi?
Ako bismo se potrudili da ih navedemo po važnosti, rekli bismo – 1) Grip, 2) Povreda zgloba desne ruke u pripremama, 3) Nedostatak dovoljno intenzivnih takmičarskih mečeva pred Australijan Open, a samim time i koncept priprema pred najvažniji Grend Slem u karijeri.
Ako bi neki rekli da je među propuštenim velikim šansama Ju Es Open 2021. možda bio podjednako važan (poraz u finalu od Medvedeva kada se očekivalo da izbije na čelo velike trojke po broju osvojenih Slemova), spomenuli i prošlogodišnji Vimbldon (pretpostavljeni peti uzastopni i osmi ukupno za izjednačenje sa Federerom) i možda diskvalifikaciju u Njujorku 2020. ništa ne bi moglo “da im se oduzme”, ali je ovaj bio specifičan ne samo po tome što je Novak imao priliku da se izjednači po broju osvojenih Australijan Opena sa legendarnom Margaret Kort (11) i u njenoj zemlji postane najtrofejniji teniser na Slemovima svih vremena (25) već i po tome što bi to uradio u trideset šestoj godini.
Reče Agasi da je “Otac Vreme” neumoljiv protivnik svih najvećih tenisera tokom njegovog gostovanja u Melburnu, i te reči ominozno odzvanjaju praznim prostorom gde su milioni njegovih poklonika širom sveta očekivali da će u nedelju stajati njihov heroj-teniser i ličnost od brojnih izuzetnih vrlina.
Dobro razmislite ako ste u sebi rekli da vas je Novak navikao da osvaja “sve živo” čak i kada je povređen. Samo tokom proteklih godina u Melburnu su se na spisku nalazile zadnja loža 2023. i abdomen 2021., a u Parizu 2023. stomačni grip – i “Novak neuništivi” je osvajao sve te turnire protiv najvećih rivala na aktuelnoj teniskoj sceni uprkos istim. Pomisliti da se taj dodatni napor, zamor, stres negde ne “akumulira” je velika greška i to se i sada uviđa, makar i ako povreda zgloba nije bila “na radaru” pri početku ovog turnira. Bilo je dovoljno da ona omete nastupe u pripremnim mečevima (protiv ovde odličnog De Minora na Junajted Kupu, na primer) pa da jedan niz “kockica” nedostaje iz strukture i “iskaže” svoju važnost u strateškom planu pohoda na (ovako važan) trofej, od početka takmičenja.
Grip? Da, grip, i to veoma istrajan – pa je Novak i juče na treningu viđen kako istresa nos u maramicu, trinaestog dana trajanja turnira. Pođite ponovo od sebe i kako se osećate kad morate da idete na posao, vozite auto, obavljate svakodnevne dužnosti u kući i oko porodice – i koliko su vam glava i telo “odsutni” kada ste pod virozom. Otpočeti ovaj turnir uz bolest je više nego otežavajuća okolnost; ona sekira, nervira, deranžira i teško ju je kontrolisati, pogotovo ako se zna da vrhunskim sportistima nije dozvoljeno korišćenje mnogih lekova zbog njihovog sadržaja. I prilikom pres-konferencije posle trećeg kola Novakove oči su se “sjajile” i bilo je jasno da nije u potpunosti rešio komplikacije sa gripom.
Opravdanja? Ne, već razlozi za ovo što se desilo danas, kao što ne postoji ni jedno opravdanje za to kako je Novak igrao koje bi moglo da prevaziđe (lično Novakove) pohvale i počasti za to na kom teniskom nivou mu se danas suprotstavio Janik Siner. Pogađao je Siner sve i svašta, pa i dijagonalu pri poslednjoj razmeni na koju je Novak izbacio lopticu u aut poslednji put u zbunjujuće brojnom nizu koji je danas statistika zabeležila – ali to je nagrada za agresivnost, hrabrost i fizičku angažovanost da se odigra dominantno od samog početka.
Nikada pre Novak nije odigrao tri uzastopna meča u dnevnom delu programa u završnoj fazi turnira; okej, svi znamo da je Novakovo omiljeno mesto i vreme za igranje tenisa “Rod Lejver Arena, 19:30” ali su ove godine promena u broju dana trajanja turnira (15 umesto 14), satnica i žreb indikovali da će tako skoro sigurno biti – pa kako drugima, tako i njemu.
Iako je faktor vetra danas relativno često uticao na tok igre, servise i razmene – Novak je i danas i u dosadašnjim mečevima imao barem izbalansirane performanse na servisu sa Sinerom (ako ne i bolje sveukupno) gde je snažan i precizan servis najbolji “antidot” za remetilački faktor “pirkanja vetrića sa Jare”. Vraćamo se na početak meča, gde Novak bira da prima servis na strani terena gde je vetar mnogo manje prisutan kako bi Sinera odmah stavio “pod pritisak” vremenskih uslova, ali ne samo da ne dolazi ni blizu situacije da zapreti brejkom odmah na početku – već još i gubi svoj servis i naredni Sinerov za 3:0 posle tek 12 minuta igre.
Manimo se sada ove price, probajmo da progutamo ovaj poraz individualno i kolektivno, potrudimo se da shvatimo da je bilo više razloga zbog kojih je do njega došlo i dostojanstveno propatimo ono što se propatiti mora. Tenis i život se ne mogu abstrakovati jedan od drugog – ma koliko mi voleli tu činjenicu da “imamo” možda i najboljeg sportistu svih vremena koji sa nama toliko dugo deli takva uzbuđenja, zadovoljstva i radost da svako od nas može da bude počastvovan i ponosan da je ne samo njegov savremenik (kao što su milioni njegovih obožavatelja sa svih kontinenata) nego i sunarodnik. Proćiće onoliko dana koliko je potrebno da se strasti smire i racionalno sagleda ono što Novaku Đokoviću i svakom članu njegovog tima i najbližeg okruženja predstoji u “sezoni svih sezona” – kako je ovaj period njegove karijere sa pravom najavljen.
Ciljati na to da se postane najtrofejniji teniser svih vremena (osvajanjem i barem jednog Grend Slema u godini) i na grudi okači olimpijsko zlato na šljaci u formatu na dva dobijena seta pri neverovatno zahtevnom kalendarskom rasporedu turnira na tri različite podloge za takve aspiracije zahteva nivo planiranja, koorodinacije i posvećenosti koja predstavlja vrhunski izazov i za onog koji je na vrhu 409 nedelja i osam sezona. Važnost ozbiljnosti cilja i načina kako doći do njega ne može biti više naglašena u momentu kada se preživljava ovo razočarenje.
I zato – Novače, Gorane, Marko, Miljane, Klaudio, Stivene i cenjene dame i gospodo ispred ili iza scene – neka se ozbiljno i otvoreno popriča, analizira, zaključi i isplanira šta i kako dalje, i neka se na tome posvećeno radi od sada pa do poslednjeg takmičarskog dana ove turobno započete 2024. Svega što treba da bude da bi se ti ciljevi ostvarili – Bogu hvala – ima dovoljno, pa hajdemo dalje “snažno i po linijama” da nam se ovo osećanje ne ponovi nikad više ili barem ne još dugo.
Duga je ovo godina, ali vremena (za “ono”) više nema.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
Bonus video:
