Najnovije vesti

BORA DRLJAČA ZA KURIR DAO POSLEDNJU ISPOVEST: Nekoliko dana PRED SMRT rekao: Ostalo mi još godinu dve, ne volim smrt, ali šta ću
Foto: Sonja Spasić

nije izdržao

BORA DRLJAČA ZA KURIR DAO POSLEDNJU ISPOVEST: Nekoliko dana PRED SMRT rekao: Ostalo mi još godinu dve, ne volim smrt, ali šta ću

Stars

Narodni pevač Borislav Bora Drljača preminuo je u 80. godini nakon teške bolesti. 

Bora je pre samo nekoliko dana u svojoj životnoj ispovesti za Kurir govorio o svom detinjstvu, ženama, dugogodišnjoj karijeri, ali i bolesti i smrti. 

Život me nije mazio

I dalje tvrdim da nema boljeg od Bore! Ne kažu meni za džabe: "Alal vera, majstore!" Vole me ljudi. I mladi i stari. Žene naročito. Za mnoge dame sam bio fatalan. Nekad sam bio mlad i lep, a danas sam samo lep. Život sam publici dao na tacni. Uvek otvoren, iskren, bez dlake na jeziku i to je narod prepoznao. Gde god da krenem, ljudi me zaustavljaju, hoće sa mnom da se slikaju, zanimljiv sam im, šta znam.

Nažalost, život prolazi, od onog momčine kakav sam bio ostade duh, poštenje. Malo je takvih danas. Eto, život me nije mazio, a sad ću da otkrijem nešto što nikad dosad nisam pričao.

Rođen sam u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vreme kada je narod bežao od ustaša i neprijatelja da spase živu glavu. Preko šuma i gora su se ljudi sklanjali u Grmeč. Bilo je mnogo naroda, sela su bila prepuna ljudi. Nije bilo kao sada, sela pusta, a gradovi se popunjavaju.

foto: Tamara Trajković

Mleko stotinu žena

Do pete godine sam bio dete rata. Te 1941. godine rodila me majka Stoja Gaković. Imala je devetnaest godina. Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi sisu. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina. Zato ja sad letim gde ima dobra sisa, ha-ha-ha! Krv ti jebem, navikao sam tako sa ženama. Možda bi bilo drugačije da sam imao majku, ali eto, pusti rat mi uzeo roditeljicu. Majka je bila lepa žena, plavuša. Tuga živa, ali tako je bilo. Kada se rat završio 1944, to je bilo kada je potpisana kapitulacija, nekima je ostala kuća, a nekima izgorela. Moje ognjište je bilo uništeno. Otac je napravio kolibu, ognjište, a kada smo sišli sa Grmeča, mene su nosili u kolevci sa slamom. Kad su jednu noć naložili vatru, iz kolevke je izašla zmija! Pitaj boga koliko je dana ležala sa mnom. To su mi pričale babe. Mirisao sam na mleko i životinji je to prijalo. To je bila ona zmija koja nije opasna, nego čuvarkuća.

Nisam imao leba da jedem

Otac Branko je bio u partizanima. Jedini školovan čovek u tom kraju i sa završenom malom maturom. Imali smo kuću koja je srušena za vreme rata. I ono malo para što sam imao sam uložio u obnovu. Maćeha Vukica je bila divna žena. Imam tri sestre po ocu s kojima sam u fantastičnim odnosima. Ali eto, kuća je ostala pusta i nema tu sreće jer niko tu više ne živi, obijaju lopovi i žive muke oko toga imam.

Ali da se vratim na detinjstvo... Bio sam ratno siroče i opština me stavila u dom. O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu. Posle rata, dok se škola obnovila, ja sam pošao redovno, ali svi oni što je trebalo da idu u sedmi razred su sa mnom išli u prvi razred. Možeš da zamisliš, zreli ljudi idu u prvi razred. Kada sam završio četiri razreda, počela je osmogodišnja škola. Tada je bila oskudica sa nastavnim kadrom, prvi mi je učitelj bio Crnogorac. Peti razred se ukinuo jer nije bilo nastavnika. Išao sam pešice po 12 kilometara u jednom pravcu i u drugom. Šta da ti kažem, detinjstvo mi je bilo... nisam imao leba da jedem. Mnogo čeljadi je bilo u kući, a ako je za ručak ili večeru pasulj ili kupus, domaćica odreže parče slanine i da svakom ukućaninu po komad samo da podmažemo grlo.

Tek kad sam se preselio u Bačku Topolu, mogao sam normalno da jedem. Ono što je interesantno jeste to da svi mladići iz okolnih sela Bačke Topole nisu mogli da mi pariraju u školi. To je bilo 1958. Ja sam došao iz Bosne i ništa nisam znao, a mnogo sam postigao. Traktor nikad nisam video, a oni su svi sve znali oko poljoprivrede. E, a ja prošao sa svim peticama, a oni popadali! Zašto je to tako? Zato što sam proživeo težak period i postao normalna ličnost. Najbolji sam bio iz geografije, književnosti i istorije, a najlošije mi je išla matematika. Kada sam došao da studiram agronomiju u Zemunu, bio sam toliko formiran da sam sve u roku završio.

foto: Printscreen/Glamur

Karijera

Oooo, pa tu ima da se priča mesec dana bez prestanka šta se sve dešavalo i šta mi se dešavalo. Od malih nogu sam bio talentovan i svirao tamburicu po prelima. Ako ja ne dođem, znalo se - nema igranke. Dok domaćice komišaju kukuruze, ja tandrčem, one završe posao i onda igraju. Ma, uvek je bilo veselo gde ja dođem. Odmalena sam voleo muziku. Bila je zadruga zvana kolhozi, gde smo se okupljali. Uvek sam voleo da slušam radio. I sad, kod zadruge su na banderi bili zvučnici iz kojih se čuje kako peva Nada Mamula. Ja stao i gledam, otkud žena da peva u zvučnoj kutiji... Pratio sam tad sve pevače kako pevaju, i u Bačkoj Topoli sam svirao harmoniku i zavoleo mađarski. Naučio sam bolje nego oni što su rođeni tamo! Sad s Mađarima mogu da pričam. Imao sam tamburaški orkestar. U Pinkiju u Zemunu je bio radnički univerzitet. Jednog dana idem s predavanja i čujem muziku. Svratim i vidim, pevači pevaju. Ja pitam: "Mogu li da otpevam nešto?" Odmah su me angažovali da pevam na koncertu u selu Kličevac na Dunavu. To je bilo šezdeset i neke godine. Pevao sam bez struje, koliko mi je glas bio moćan. Bili smo Zvonko Bogdan, ja i Milan Babić i išli smo na korepeticiju. Bio je neki Mića Živković, koji je stvoro Plavi orkestar i Đorđa Marjanovića. On je vodio program i čuo za mene i odvede me kod čuvenog harmonikaša Miodraga Todorovića Krnjevca. On uzme harmoniku i kaže: "Ovo je odlično!" Imao je muzičku školu i dao mi pesmu "Za ljubav tvoju". Meni se dopadne tekst i snimo sam za "Jugoton". Pesma postane hit, a ja dobijem četiri zlatne i osam srebrnih ploča. Postao sam popularan, bio mlad, a lep...

Milioni

Na mojim koncertima je bilo toliko publike da igla nije mogla da padne. Nizala se pesma za pesmom, hit za hitom. Radilo se, živelo se kao bubreg u loju. Imam punih 55 godina estradnog staža. Od prvog honorara sam kupio auto. Čuveni "fijat 1300". Prvi nastup je ujedno bio i moj solistički koncert u Bečmenu. Sve je bilo u mojim rukama. Okupio sam najbolje pevače i muzičare i sa mnom je pevala Anđelka Govedarević. U kafani nisam pevao, mada je kafana velika učiteljica, već isključivo na priredbama. Tada je bilo koncerata, sela su bila puna naroda. Organizatori stave plakat na crkvu i uveče bude 500 ljudi u sali. Voditelj programa najavi: "Sad ide Bora Drljača!", a narod u sali se smeje zbog mog prezimena, jer se znalo da je drljača ono što drlja. Kad počnem da pevam - aplauzi, a pa posle toga mi žene prilaze i pipaju me. Nisu mogle da veruju da mi je koža lepa i meka, a da se prezivam Drljača. Kažu mi: "Zašto si ti Drljača kad ti je lepa mekana koža?" Odgovorim im: "Aman, to je zbog prezimena!"

foto: Damir Dervišagić

Turneje

Obišao sam ceo svet. Jedna od najlepših mi je bila ona manifestacija "Raspevana jesen". Tada se pevalo za aplauze, nije bilo love. Išlo je nas 50 pevača. Imao sam trista maraka honorar. Svi smo bili veseli. Kada je Lepa Brena bila najpopularnija, ja sam bio njen gost na evropskoj turneji. Ona me je lično izabrala, a Saša Popović je tada svirao harmoniku. Bio sam im specijalan gost. Da ti kažem, nema pevača s kojim sam loš, sa svima sam zdravo. Ne družim se kao ono prst u bulju, ali poštujem kolege. Svi su za mene dobri, ali sa Predragom Živkovićem Tozovcem sam imao najviše akcija. Pevao sam u Čikagu, ma, po celoj Americi. Tamo sam pravio čuda vikendom. Para bilo ko blata. Rade Novović, vlasnik jednog restorana u Americi, zove me da pevam kod njega i za Božić i pita koliko bi to bilo. Ja lupim deset hiljada dolara, a on mi kaže: "A, jado moj, pa to ođe nema ni Majkl Džekson!" E, ja se mislim, pa uzmi onda njega. Ma, bila srećna vremena. U Čikagu je bilo 20 srpskih kafana, a sad nema nijedna. Pomrli ljudi.

Fikreta i seks u vojsci

Prva regrutacija za vojsku mi je bila u Bačkoj Topoli. Bilo je mnogo lepo. Sećam se da sam imao 75 kilograma kada sam dobio poziv da postanem vojnik. Pitam se kako sam izgledao s tom kilažom, veruj mi da ne mogu to sad ni da zamislim, evo, gledaj mi stomak! Al' bolje da pređem na stvar, nego što se zagledam! Nema šta sad da se vidi od stomaka. Služio sam gardu u Sarajevu. Ima i mnogo anegdota iz vojske, al' evo ti jedna: najzanimljivije je možda to kako smo skidali mrak. Tamo gde je Lukavica, to je istočno Sarajevo, e tamo su bile kasarne. Zamislite, u to vreme smo dobili autobuse na sprat. Vozili smo se na kupanje. Bila je čuvena Fikreta, a mi vojnici je dovedemo u kasarnu jer je bila vojnička riba. Volela je gardiste, a pešadince ništa nije volela. Znate šta je bilo? Pa, jebiga... htela je mala da se omrsi o nas vojnike. Mi mladići 20 godina, svi u punoj snazi za seks. Mada, ja sam bio stidljiv, tek tad sam počeo da se ne plašim da tražim znate šta...

O ljubavi

Imao sam mnogo žena, a samo dve ljubavi. Prvu ženu Vericu sam beskrajno voleo, a druga žena, pokojna Rada, bila je najbolja žena koju je ovaj svet imao. S prvom suprugom imam dva sina. Ali zapravo nemam nikog. Sam sam ostao. Deca su ljudi. Oni žive za sebe.

Kad je Lepa Brena prvi put videla moju zakonitu ženu, rekla mi je da u životu nije videla lepšu ženu bez šminke. Verica je bila iz mog kraja. Dođe mi po tim našim običajima prija. Njena tetka je meni strina. U to vreme je bilo mnogo naroda po selima. Svako se ženio i ispalo je da mi je ona prija. Nije ko sad - nit se ko ženi, nit se ko udaje. Prvoj ženi sam sa strinom nosio čokolade kad je bila mala kad sam išao kod njenih. Ona je pošla u srednju školu, ja sam otišao u Bačku Topolu, pa su nam se putevi malo razišli. Međutim, kad sam je video, počeo sam da joj se udvaram. Jeste mi bila prija, ali to nije nikakva krvna rodbina, pa smo mogli. Šta da kažem, Vericu sam izgubio pre četrnaest godina, a moju Radu pre dve. Nemam sreće sa ženama, mada je moja prva prava ljubav još uvek živa. I njen muž je živ, pa ne mogu da pričam o tome. Prva ljubav zaborava nema. Sad je baba. Kakva je tad bila lepa, sad je ružna ko lopov. Bolje da joj ne pomenem ime. Muž joj je nezgodan, plašim se da je ne prebije. E sad, prva devojka mi je bila iz Novog Sada. Tada sam je smuvao na BMW. Krenuli smo na more, bila je maloletna i morao sam da garantujem njenom ocu i majci da ću da je čuvam.

foto: Printskrin / You Tube

Samoubistvo žene

Zavodnik sam ja bio, ali sam poštovao brak. Imao sam zajednicu kako valja. Izrodili decu. Verica i ja smo bili preko 35 godina zajedno. Mnogo sam patio za prvom ženom kada je nastradala. Nije mi bila prva ljubav, ali kad sam se odlučivao kojom ću da se oženim, Vera je pobedila. To je sudbina, a eto sa njom me je zadesila i tragedija. Nisam mogao da predosetim. Treba to sve preživeti... Uh, kako mi je bilo... Kako, ne možete ni da zamislite. To je bio stres zbog kojeg su me stigle nedaće. Stres me je uništio. Nisam mogao da joj pomognem, a da sam mogao i znao, život bih joj dao. Jednom sam je bio spasao kad je prvi put pokušala da se ubije. Popila je lekove. Odveo sam je na ispiranje na VMA. Znate, kada neko počne prvi put, onda proba i drugi. I završi... Nažalost, tako je i bilo. Nije to uradila zbog mene. Naišlo joj tako. Nikad nije pokazivala da ima psihičkih problema. Znate, mlada je bila kad sam se oženio njom, ostajala je sama, a ja sam išao na turneje. Petnaest godina je mlađa bila od mene. Taj trenutak kada sam saznao šta je uradila, uništio me je. Rečima taj osećaj ne može da se opiše. Rekao bih, ali nema tih reči koje opisuju tugu i bol. Ovo ću prvi put javno da kažem: nju su braća ubila. Ne bukvalno, nego... Jedan je bio teško ranjen u ratu, ali je, srećom, ostao živ, a drugi, mlađi brat, kojeg je mnogo volela, poginuo je na mestu. Kad su joj to javili, ona je pukla. Volela ga je kao boga. Sudbina, šta li je. Ovog što je ostao živ, helikopterom smo ga vozili u bolnicu da ga operišu. Doktor Kerkez mu je izvadio pet metaka iz pluća. Otac pevačice Ane Stanić ga je operisao. Rafal mu je prošao kroz pluća i ostao je živ. Ali kad su joj javili za mlađeg barata - pala je. Ne mogu da pričam... Onda sam ja napisao pesmu i posvetio joj: Sva se tuga sveta srušila na mene, živim bez zavičaja i voljene žene. Bolan ležem, bolan ustajem, idem dalje, ne odustajem...

Znači, borba! Idemo dalje.

Ljubomorne žene

I jedna i druga žena su bile ljubomorne. To je normalno, jer sam uglavnom bio na putu. Verica mi je bila žena mlađeg doba, a Rada ovog zrelog. Radu sam upoznao u Somboru. Bila je jedna zabava gde sam pevao. Dan žena, čini mi se. Ja vidim, lepa žena, onako jedra, priđem joj bliže, pa je udarim po stražnjici. Vidim ja njoj prija. Uhvatio sam je odmah za ruku i odveo sa strane malo da je ispipam. Da vidim ja te Sremice. Tako smo počeli i, eto, deset godina smo bili zajedno. Volela me je, išla sa mnom gde god sam ja krenuo. Međutim, bolest nas je razdvojila. Ja je odvedem kod doktora, ali ona nije dala da joj odseku dojku. Doktor joj je rekao da će na mukama umreti. Tako je i bilo. Kad su otišla pluća, došla je voda, ugušila je. Moja Rada je verovala u neke krugove, Najdanove krugove, pa je išla tamo da je tako leče. Više je verovala tim krugovima nego lekarima. Ja vikao: "Jesi l' normalna, ja to ništa ne verujem!", al' ona bila zapela. Pa neka Zaga kod Čačka, neka prevarantkinja... Ja je vodio kod nje i kad sam video da je to prevarat, odustao sam, nisam više hteo da je vozim. A ona malo-malo, pa idem kod Zage. Reko, idi od Zage i eto šta se desilo. Mnogo sam je voleo, pa sam sve tolerisao. Kad bih našao ženu kao Radu, odmah bih se oženio. Zovu me raznorazne, nude se, šalju slike. Mogu da idem u Ameriku, i tamo me traže, ali gde ću sad u pičku materinu...

Slatke muke

U mladosti je bilo mnogo žena, a kad ostariš, nema nikoga. Bilo je rivalstvo između mene i Tozovca. Tada su bile velike turneje, a nas dvojica poznati, popularni, sve nas žele. Sećam se, u Prijedoru jedne godine posle nastupa odemo nas dvojica u hotel i povedemo dve ribe. Međutim, Tozovac se toliko napije da nije bio sposoban ni za šta, a ja odvedem obe da ih sredim, da jedna ne bi ostala nezadovoljna. One su došle zbog toga, da se ne lažemo. E, to je bilo uživanje. Sada niko nikoga ne voli. Sada se svi o svome jadu zabavljamo. Vidimo se na snimanju i beži. Tek sad ova korona, svi nosimo maske, niko nikome ne prilazi. Volele su me jer sam bio markantan. Volele su moje ljubavne pesme, a bio sam simpatičan, duhovit i interesantan. Ja kad pričam, gledam u oči, nisam folirant. I koleginice su se udvarale, ali o tome se ne priča. Zato su me i volele, jer nikad nisam rekao šta se dešavalo. Sad i kada se sretnemo, ko da ništa nije bilo. Neke su i pomrle. Meni su sve lepe bile. Nema žene koja nije lepa, za pravog muškarca su sve lepe. Volele su me jer se nisam hvalisao da sam s njima bio. Pošto sam ja pravi muškarac, za mene su sve dobre. Bilo je žena kojima nisam znao ni ime, a pamtim ih. To nije bila ljubav. Bio sam najveći zavodnik. Postao sam ogromno ime. Institucija. I na kraju ostadoh sam.

Sad sam samo lep

Neke velike životne radosti? Pa nisam ti ja to imao... Ja sam uživao s narodom. Voleo sam da se sunčam, eto i sunce me koštalo. Dobio sam melanom. To je gadna bolest. Operisao sam, ali on se vraća. Lečim se od toga i sav sam iskasapljen. Ljudi su mi govorili: "Beži sa sunca", a ja budala i ludak, sad ispaštam jer nisam hteo da slušam. Al' dobro, još godinu, dve, tri da živim i dosta. Kažem doktorima: "Da pređem 80 i koji ću đavo više." Kad se pređe 80, svaki dan i godina su veresija. Radost su mi bile nagrade, eto, kad već pitaš. Mislim da na estradi ima najviše nagrada. Imam dve pune sobe trofeja. Bio sam pobednik mnogih festivala. Mnogo patim i za domovinom. Kuću su mi srušili. Sve je pomrlo. Imam 16 hektara zemlje u Bosni. Da dajem džabe, neće niko da uzme. Da to imam ovde, bio bih milioner. Eto, nikad nisam ni pušio ni pio. Sve što ne valja nisam upražnjavao. Bio sam pravi dečko. Kad vidim da ne valja, ja produžim. To je samokontrola. Samo babu jednu da nađem, da mi bar pravi društvo. Voleo bih i mlađe, ali šta ja da radim ako je 30 godina mlađa... Bio sam nekada mlad i lep, sad sam samo lep.

Budućnost neizvesna

Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dve, tri dana i da umrem. Ako uspem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al' šta ću. Kad dođe vreme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svet bez Bore. Volim život i nauživao sam se, al' još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno. Takav je život.

Patim što nemam unučadi. Za čega sam sve ovo stvarao? Jedino ja da napravim dete. Bio sam budala, Rada ostala u drugom stanju i ja joj rekao da očisti. Bila je baba, reko gde ćeš ti sad da rađaš. Želeo sam žensko dete. Nema ništa lepše za roditelje od ženskog deteta. Sinovi su barabe, muškarci nemaju osećaj kao što ima žensko. Želeo bih da sam zdrav kao nekada. Da jurim ribe, da ih vodam. Nema koja nije htela, a sad se bliži kraj... Što se tiče životnih grešaka, to kad me pitaš, da ti kažem da ih je malo bilo. Imao sam sreće, a bogami i pameti. Nisam imao nekih težih povreda. Moje pesme ostaju narodu zato što su životne. To je moje bogatstvo. Moj početak i kraj.

Kurir.rs/Ljiljana Stanišić 

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...