BEOGRAD - Najduža linija gradskog prevoza - 583 - proteže se čak 73 kilometra i spaja lazarevačko selo Trbušnica sa centrom grada. Putnici na ovoj liniji na sedištu gradskog prevoza provode oko dva sata. U jednom pravcu. "Bus plus" naravno važi, Trbušnica pripada osmoj zoni, pa vožnja košta 305 dinara.
Još dok smo čekali u Trbušnici, nešto pre sedam ujutro, pored nas je prošao samo stariji čovek na motoru i pešak koji se nespretno šetao u cik-cak posred puta. A onda se pojavio bus. Vozač ga je "smotao" na raskrsnici i parkirao u bočnu ulicu. Izašao je, pozdravio nas i zapalio cigaru. Za dvadesetčetiri godine provedene u vožnji lazarevačkim selima i 15 godina samo na ovoj liniji, vozač "Laste" Milorad Branković (57) kaže da je upoznao sve putnike.
- U ovom autobusu vlada familijarna atmosfera. Meni je čudno kada me putnik ne pozdravi nego samo pobegne u zadnji deo autobusa. Svakome se javim i ako treba malo ih i oraspoložim. Navikao sam s ljudima. U penziji sam, ali radim na ugovor - kaže Branković.Sugrađani koji svakodnevno koriste ovu liniju kažu da put "ubijaju" surfovanjem na mobilnom telefonu, a knjige se late tek kada im se isprazni baterija, i to ako ih ne savlada san. Tako je Nevena, da bi stigla na čas u 10 sati, ustala čim je svanulo. Autobus iz Trbušnice polazi u 6.50 sati i malo posle sedam stiže do njene stanice u Rudovcima. Prethodni je otišao u 5.05 i to je sve od polazaka za Beograd. Druga opcija je presedanje, ali lokalne linije idu veoma retko.- Naravno da me zamori putovanje. Moje kolege i profesori misle da je Lazarevac odmah tu. Moram da im objasnim da putujem dva i po sata do fakulteta - kaže Nevena koja je upisala doktorske studije na Tehnološko-metalurškom fakultetu.U Vreocima je ušao kontrolor koji se rukovao s vozačem. Svi su imali karte. Trbušnica je osma zona i jedno očitavanje "olakša" vašu karticu za 305 dinara.
- Mi se znamo sa putnicima i oni redovno plaćaju karte. Već od Stepojevca ka Beogradu nastaju problemi - priča kontrolor Duško Radović.
Ugažena trava, zarđala tabla - znači stanica
U Trbušnici i okolini niko ne tipka kodove stanica koji postoje ali nigde nisu napisani. Gde staje autobus vidi se po ugaženoj travi, improvizovanoj klupici ili nekoj staroj zarđaloj tabli. Nadstrešnice često prete da se obruše na glavu onima koji čekaju. Ovde važe drugačija pravila: ko zna gde autobus staje i kada dolazi - zna, ko ne zna - mora da pita. A vozači su spremni da stanu i van stanice, ako im mahnete.
