Davne 1835. godine, po odredbama tadašnjeg izuzetno naprednog srpskog Ustava, ministar je dobio obavezu da osnuje službu koja će "polumrtve u život vraćati".
To je bio temelj službi hitne medicinske pomoći u Beogradu, ali i u Srbiji. Gotovo čitav 19. vek ovim poslom su se bavili isključivo opštinski lekari koji su dežurali u centralnoj ambulanti koja se nalazila u ulici Kralja Milana, na mestu gde je kasnije bila kafana "Takovski grm".
Prve decenije 20. veka Beograd je brojao 70.000 ljudi i grad je doživeo i prvu žrtvu saobraćaja.
Tada je kod železničke stanice Senjak 15. decembra 1904. zabeleženo gaženje pod točkovima voza, zbog čega je upućen prvi telefonski poziv za lekarsku pomoć na mestu nesreće u istoriji Beograda.
Srpsko lekarsko društvo je u ono vreme predstavljalo značajan faktor u očuvanju narodnog zdravlja. Ono je i podržalo predlog dr M. Radovanovića da se u Beogradu organizuje stalno dežurstvo lekara, koji će u svako doba dana i noći ići kolima da ukazuje prvu pomoć.
Odluka o radu ove specijalne medicinske službe u Beogradu doneta je 1903. godine pošto je dr V. Kujundžić podneo izveštaj o svom putu u Beč, Prag i Peštu, gde je proučavao propise i organizaciju službe za spasavanje i prvu pomoć.
Kada se 1908. godine pristupilo reorganizaciji nekih javnih službi beogradske opštine, posebno se obratila pažnja na savremenije organizovanje saniteta. U Beogradu je organizovana Sanitetsko-policijska služba u čiji je domen došlo spasavanje i prva pomoć.
Izrađen je predlog Zakona o beogradskoj opštini koji je 1909. godine upućen Narodnoj skupštini na diskusiju I usvajanje. U ovom propisu po članu 116 beogradska opština bila je obavezna da organizuje specijalnu medicinsku službu za "… lečenje sirotinje i za prvu pomoć…"
Kao deo Zakona donet je i pravilnik o dužnosti lekara opštinske centralne ambulante koji je stupio na snagu 10. maja 1909. I njime se vrlo precizno utvrđivalo u kojim slučajevima će lekar ići sa ekipom (bolničar i kočijaš) iz Centralne ambulante na pozive građana radi ukazivanja prve pomoći.
Tako je u ovom pravilniku pisalo: “Dežurni lekar koji radi danju dužan je da ukazuje lekarsku pomoć svakom bolesniku koji se javi u ambulantu. Siromašni Beograđani su pomoć doktora dobijali potpuno besplatno, a ostali su plaćali dobrovoljnim prilogom za održavanje ambulante“.
Na poziv bolesnika lekar je išao isključivo kada je u pitanju neki nesrećni slučaj koji je zahtevao hitnu intervenciju, kao što su davljenje, trovanje, pokušaj samoubistva ili ubistva, teške telesne povrede, prelom kostiju, jako krvarenje I slično.
U ambulanti, pored noćnog dežurnog lekara i previjača, uvek je dežurao i jedan momak čija je dužnost bila da prima pozive za lekara dok se ovaj nalazi kod bolesnika.
Sačuvani podaci o radu beogradske Stanice za spasavanje i brzu pomoć obaveštavaju da su Beograđani ovaj pravilnik prihvatili vrlo disciplinovano I intervenciju van ambulante su tražili samo kada je bila preko potrebna, baš onako kako je i bilo propisano.
(Kurir.rs/Kaldrma/Prenela I.R.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
