Beogradski asfalt zamenio surovom divljinom: Veterinar Aleksandar je svirao u Skadarliji, a sad čuva farmu od vukova

Na visoravnima iznad Dimitrovgrada, daleko od gradske buke i ubrzanog života, jedan veterinar izabrao je drugačiji put.

Na pitanje kako bi sebe predstavio, odgovara: "Kao farmera ili stočara".

Ima, kaže, dosta zanimanja i hobija.

- Nekako hobije uvek pretvorim bar u poluzanimanje, ako ne. A u stvari se trudim da napravim jedan zajednički sklop svega toga i da živim kroz svoja interesovanja i zanimanja. Volim životinje, imam farmu, volim pse, imam pse, oni čuvaju farmu. Volim tradicionalnu muziku i to i sviram, volim život u prirodi i tu i živim, znači sve to mora da bude iskreno - ispričao je Aleksandar za Jutjub kanal "Povratak na selo".

Želja iz detinjstva

Rođen je u Beogradu, majka je iz Vršca, a otac iz Dimitrovgrada. Majka je agronom, a otac lekar.

- Vratili smo se ovde u Dimitrovgrad negde u mom šestom, sedmom razredu i od tada smo ovde, s tim da sam malo više godina proveo u Beogradu oko fakulteta, ali baveći se i muzikom, svirajući u Skadarliji, baveći se nekim svojim hobijima, kinologijom, nekim biljkama i tako. Tako da ja ne zameram mladim ljudima kad istražuju, i to je trenutak kada trebaš da istražiš interesovanja i da si pun energije i želje da sve to ispituješ, ali život ne prestaje dok, dok traje, i interesovanja ne prestaju dok traju, i normalno treba da se gura do kraja i da se sačuva ta znatiželja i radoznalost kroz ceo život - poručuje Aleksandar.

Još u detinjstvu želeo je da ima farmu...

- Farma je bila moja želja iz detinjstva i kroz ceo tok studiranja uvek mi je privlačilo pažnju i uvek su mi privlačili pažnju oni predmeti koji su bili direktno usmereni na tu moju ideju, na tu realizaciju. Tako da nikome nije bilo interesantno, na primer, hranjivo bilje i lekovito, a meni je to bio divan predmet. Nikome nešto specijalno na veterini nije bilo interesantno stočarstvo, ali meni je posebno bio taj predmet interesantan - kaže on.

Život u prirodi sa životinjama je ostvarenje njegovog sna.

- Od farme i od životinja može da se živi. Ja kažem: "Ovo nije biznis, ovo je način života." Ima uvek dovoljno za nas. Bilo je uspona i padova, jer dok praviš jedno domaćinstvo, jedno gazdinstvo, bez ikakvih temelja prethodnih, ja sam farmu pravio bukvalno od nule. 

Njegova farma se nalazi na obali jezera.

- Nažalost, promenom klime poslednjih godina dešava se, tj. desilo se konkretno prošle godine, da je ovo manje jezero presušilo. 

Njegova farma zove se "Ravna šuma".

- Ovce ručno muzemo, jer one su plahe životinje, ne mogu da se nauče da izlaze na izmuzište, za razliku od koza koje su mnogo inteligentnije i lakše za manipulisanje. I još uvek u kućnoj radinosti proizvodimo ovčiji sir, a, a kozije mleko u ovom trenutku dajemo mlekari - ispričao je Aleksandar.

Pastirski psi

Posebnu ljubav gaji prema ovčarskim psima.

- Mislim da se ne bih ni bavio ovčarstvom da nema pastirskih pasa. Ja sam još na fakultetu bio vrlo aktivan u kinološkoj sekciji i dok sam studirao, već sam postao međunarodni kinološki sudija. Uh, iskreno, nije mi moje, moje kinološko-kučkarsko interesovanje bilo usmereno na tu stranu. Međutim, kad sam formirao svoju, svoju farmu, onda se ukazala i potreba, a i želja da, da nabavljam pastirske pse. I već duži niz godina upravo to i radim i imam pse. Trudim se da, da im sačuvam onaj instinkt koji su imali kao pastirski psi. Nekad olakšavaju posao, nekad komplikuju - kaže on.

Poslednjih nekoliko meseci izloženi su, kako tvrdi, redovnim posetama i napadima predatora.

- Sad, kad kažem predatori, tu se normalno računaju i lisice i šakali. Međutim, vrhunski i glavni predator je vuk, koga, iako ljudi ne veruju, uvek ima. Skoro je tu kod moga druga Sergeja na kameri zabeležen vuk, a njihovih zuba delo se vidi u krugu po farmama oko moje, znači, neki krug oko 5 km, uzevši u obzir da, da vuk može dnevno da pređe i 40, 50 km u potrazi za hranom. Tako da malo ova, ova digresija. Tako da ovi psi kod mene rade taj posao veoma dobro time što zaštićuju stado - navodi on i dodaje:

- Mi nemamo gubitaka, a predatore ne eliminišemo jer su oni jako bitni da postoje u prirodi zarad zdravlja i populacije drugih divljih životinja. Tako da ti psi zaista, zaista jako dobro rade svoj posao. Međutim, nije samo u pitanju zaštita stada. Tu je normalno i upravljanje stadom.

Aleksandar je podelio i anegdotu kada je jedna koza upala u bunar.

- Za nas je možda to anegdota, ali za kozu i nije anegdota. Kad je bila mlada upala je u bunar, pa sam je posle izvesnog vremena, zahvaljujući jednom psu i tome što sam išao ispred stada, našao, locirao i ona i danas živi sa stadom. Inače, nije to prvi put da se dešava zato što svo ovde se tradicionalno na svim pojatama i na terenu kopali bunari. Oni nisu sa uzdignutim grlom, kako se to zove, već su u nivou zemlje.

Kurir/ Povratak na selo