Balisti - Titova noćna mora s Kosova! Dok je Evropa slavila slom nacizma, na KiM 1945. izbila krvava pobuna albanskih saradnika okupatora

Između Prvog i Drugog svetskog rata režim kralja Aleksandra Karađorđevića nastojao je da izmeni demografsku sliku Kosova i Metohije. Naseljavao je Srbe i Crnogorce i podsticao iseljavanje Albanaca u Albaniju i Tursku.

Evo šta joj je prethodilo...

Povlašćeni tretman

Nesporna je činjenica da su po oslobođenju od Nemaca Albanci na Kosovu zbog one stare komunističke priče o „žrtvama velikosrpske hegemonije“ imali povlašćeni tretman kod novih vlasti.

U novembru 1944. godine doneta je odluka o amnestiji svih pripadnika kvislinških jedinica koji nisu činili zločine tokom rata. Ali na Kosovu su i pre ove odluke - donete u prvom redu zbog četnika i hrvatskih domobrana - čitave jedinice saradnika okupatora „vulnetara“ primane u partizane, a njihovi komandanti postavljani su za komandante mesta i u druge organe vlasti.

Osim ovoga, kosovski Albanci bili su povlašćeni i u mobilizaciji. U drugim delovima Srbije odmah po proterivanju Nemaca bila je vršena opšta i obavezna mobilizacija, a na Kosovu je ona bila dobrovoljna. Obrazloženje je bilo da „ne treba iritirati albansko stanovništvo kako se ne bi okrenulo protiv nove države.“

I još je sprovođenje mobilizacije povereno Šabanu Poluži, vođi kvislinških jedinica koje su tokom rata proterivale Srbe s Kosova i činile ratne zločine. On je prikupio nekoliko hiljada ljudi, mahom onih koji su u ratu bili na strani Italijana i Nemaca, svoju jedinicu proglasio za „partizansku brigadu“ a sebe za njenog komandanta, dok je kosovsko komunističko rukovodstvo to blagoslovilo zarad „mira u kući“ i da se „Albanci ne naljute“.

Od prvog momenta je bilo jasno da Polužini ljudi nikakve veze nemaju s pravim partizanima. Šaban Poluža ponašao se bahato, suprotstavljao se novim vlastima i tražio pregovore s njima, postavljajući svoje uslove... a nove vlasti su mu u u svemu popuštale i tolerisale ispade, nastojeći da s njima izbegnu konfrontaciju.

Osioni Poluža

Igor Đ. Vukadinović iz Balkanološkog instituta SANU u svom radu „Ustanak Šabana Poluže u Drenici 1945. godine“ navodi svedočenje učesnika jednog od takvih pregovora u Srbici: „Poluža se od početka sastanka ponašao osiono, odbivši da ispoštuje ponuđene formalnosti pre dolaska na pregovore. Nije otpozdravio vodu koji mu je ukazao vojne počasti, u prostoriju je ušao s naoružanom pratnjom, njegovi vojnici se nisu postrojili zajedno s borcima NOVJ, a pre ulaska u Srbicu u okolnim brdima postavio je mitraljeze upućene ka gradu, odnosno zgradi u kojoj su održavani pregovori.“

Tako su došli i na ideju da Polužinu „brigadu“ pošalju na Sremski front, računajući da će time postići dva cilja - ojačati snage u Sremu i odvojiti Polužine ljude, sve odreda neprijateljski nastrojene, od kosovskog naroda.

Problemi su se javili od prvog trenutka sprovođenja tog plana. Čim su izašli iz Prištine, vojnici Šabana Poluže rasuli su se po selima sve do Podujeva, i počeli da pljačkaju. Onda su u Podujevu još jednom održani pregovori. Poluža je partizanskog komandanta dočekao sedeći prekrštenih nogu i s njim govorio isključivo na albanskom, iako je dobro znao srpski. Prihvatio je da nastavi put ka Kuršumliji, ali je sutradan porekao svoju reč. Navodno je saznao da ga ispred Kuršumlije čekaju četnici da zakolju i njega i njegove. Poluža je u centru Podujeva održao miting, i kazao da je „Bog rekao da čovek treba da umre tamo gde se i rodio“ i da ih „u Srbiji čeka klopka“, odbijajući da se bori u Sremu. Tada je doneta odluka da se njegova brigada razoruža.

Šest partizanskih bataljona 24. januara opkolilo je Polužinu brigadu u Podujevu, i čekalo naređenje da počne akciju. Čekao se samo znak pregovarača, koji su još jednom pokušavali da odmetnike nagovore da nastave put na sever, kroz Srbiju na Sremski front. Dogovor je bio da pucanj topa označi neuspeh pregovora i bude znak da partizani zatraže da Polužina „brigada“ položi oružje, a u slučaju da odbije, da pucaju. Desilo se, međutim, nešto neobično: top se nije oglašavao, a Poluža i njegovi ljudi vraćali su se u Prištinu! Do dana današnjeg ostalo je nejasno da li se pregovarači, među kojima je glavni bio Fadilj Hodža, potonji najviši rukovodilac Kosova i Metohije, nisu snašli ili su izdali. Tek kad se odmetnuta brigada izvukla iz obruča, stigla je naredba Fadilja Hodže da se napadnu. Partizani su uspeli da likvidiraju samo začelje kolone, dok se glavnina izvukla u Drenicu.

Sukob s partizanima

Već sutradan, 25. januara, Poluža je imao prvi sukob s jedinicama NOVJ na planini Čičevici kod Vučitrna. Jedan od njegovih pomoćnika bio je Mehmed Gradica, takođe iz Drenice, žandarm iz vremena stare Jugoslavije, a za vreme okupacije uznapredovao je do poručničkog čina. On je oko sebe okupio oko 1.500 ljudi i stavio se pod Polužinu komandu.

Procenjuje se da su albanske pobunjeničke grupe, u kojima je bilo i dosta bivših pripadnika SS divizije „Skenderbeg“, ukupno imale oko 34.000 boraca. Odmetnicima su se često priključivali i Albanci iz drugih partizanskih jedinica, Poluži su prilazile i čitave manje formacije - odeljenja, vodovi i čete.

Tako je, na primer, u jeku najžešćih borbi u Drenici, noću između 30. i 31. januara, 4. omladinski bataljon 1. Kosovsko-metohijske udarne brigade, sastavljen isključivo od Albanaca, dezertirao s položaja u rejonu sela Donje Prekaze i prešao na stranu odmetnika. Prethodno su ubili trojicu jedinih Srba u bataljonu (zamenika komesara, intendanta i partijskog rukovodioca bataljona). Silovali su, a zatim ubili jednu partizanku koja je bila Srpkinja. U selu Gornje Prekaze nalazila se seoska partizanska straža, sastavljena od Albanaca, 1. februara je na prevaru razoružala grupu partizana 5. Kosovsko-metohijske brigade. Posle mučenja, poubijali su ih sve osim jednog, koji je uspeo da pobegne. (Zanimljivo je da su 13. maja 1981. godine baš u selu Donje Prekaze Albanci ubili četiri, a ranili tri milicionera, posle čega je usledila intervencija policije i započela spirala nasilja koja nikad nije zatvorena.)

Pobuna u Drenici

Zbog pobune u Drenici, Tito je 8. februara 1945. godine na Kosovu i Metohiji zaveo vojnu upravu, a za njenog komandanta postavljen je pukovnik Savo Drljević. Tada se sa 39.000 boraca, svrstanih u petnaest brigada NOVJ, krenulo u gušenje pobune.

Borbe su bile žestoke. Šaban Poluža i njegovi odmetnici trpeli su poraz za porazom. Ali i na strani pripadnika NOV gubici su bili veliki. Tek 21. februara balistički štab bio je opkoljen u selu Trstenik u Drenici. Njihov otpor trajao je 24 časa. Šaban Poluža je ubijen, a Mehmed Gradica preminuo je od rana. U toj borbi poginulo je 15, a ranjen 21 borac NOV, među njima i komandant divizije pukovnik Petar Brajović.

Bitka u Trsteniku smatra se krajem pobune Albanaca, ali su povremene borbe sa ostacima razbijanih balista trajale još nekoliko narednih godina, sve do oktobra 1951. godine, kad je likvidirana poslednja njihova grupa.

Pobuna Šabana Poluže odložila je formiranje kosovsko-metohijske autonomije, tako da je tek 7. aprila 1945. na zasedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (koja je tada već bila federalna jedinica), prihvaćena predstavka oblasnog kosmetskog Narodnooslobodilačkog odbora da se Kosovo i Metohija kao autonomna jedinica uključi u sastav Srbije.

A po prestanku rada Vojne uprave, Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije je 9. jula 1945. godine donela izjavu o priključenju Srbiji. Avgusta 1945. Avnoj je na svom Trećem zasedanju potvrdio priključenje Kosova i Metohije Srbiji.

Dobijanje autonomije nije zadovoljilo albanske težnje. Prvo su planirali spajanje sa Albanijom, a docnije su proklamovali borbu za status republike u Jugoslaviji.

Ostatak priče svi znamo...

Momčilo Petrović