I dok publika može da vidi tek nekad njegovu, nogu siluetu, on je otkrio mnoge skrivene kutke prestonice i otišao na mesta koja većini Beograđana inače nisu dostupna.
Posted by Filip Sakan on Thursday, March 6, 2014
"Svi se pitaju – šta ti to treba da radiš? Blejiš. Treba da jedan deo vremena ne radiš ništa, sve dok ne dođeš do trenutka kad treba da - ne uradiš ništa. Na kameri to je to, ti si samo prolaznik na ulici, navijač na boks meču, čovek koji čeka u redu", objašnjava kroz smeh Filip ovu laku tezgu.
U agenciju koja unajmljuje statiste prijavio se 2011. godine kada je čuo da se u Beogradu snima film „Gavran“ po istoimenoj Poovoj pesmi.
"Iako nisam uspeo da se priključim „Gavranu“, nisam odbio angažmane koje su mi kasnije nudili", priča ovaj mladić i dodaje da se pozivi na snimanje dobijaju porukom u kojoj su objašnjeni svi detalji.
Filip smatra da je ovaj posao idealan za studente i penzionere.
"Honorari se kreću od 1.000 do 1.500-2.000 za jedan set. Nije neka svota, ali je džeparac i fizički nije teško", objašnjava on.
Po njegovim rečima, postoje i načini da se zaradi više, jer ni svi statisti nisu jednaki.
"Najbolje je kada imaš neku ulogu, da ispustiš čašu ili šutneš loptu. To se plaća 50 i više evra. Na primer, u reklami pred prethodne Olimpijske igre bio sam mačevalac koju ulazi u lift, ali ima kacigu na glavi, te se nigde ne vidi moje lice. Taj dan sam doduše upoznao Ivanu Španović i mnoge naše reprezentativce", objasnio je Filip.
I u reklami, i u filmu, statista je čovek bez identiteta, koji se, neupadljiv, uklapa u kompoziciju date scene. To, kaže on, ali to nije bez svojih prednosti.
"Dođeš do prostora do kojih inače ne bi došao, kao što su žurke na krovu BIGZ-a, filmski studio, brodovi, klub koji je zakupljen za film Pirsa Brosnana „Novembarski čovek“, nabraja Filip dosadašnje tezge.
U "cipelama" sirijskog vojnika
Bilo je tu i diskutabilnih uloga, kako navodi Filip.
"Najgore mi je bilo jedno misteriozno snimanje u kome su nas je u ponoć prevoz pokupio sa Trga Republike i odveo u kamenolom na obodu grada. Tu smo čekali do svitanja, kad su nas obukli u vojne uniforme i dali nam lažno oružje. Stajali smo u stroju i trebalo je da u jednom trenutku uzviknemo „Sirija", priča Filip koji je kasnije saznao da se radi o spotu za Siriju koji su platili - stranci?
Teška zarada
Koliko god da deluje da je lako zaraditi na ovaj način džeparac, nekada to nije slučaj.
"Trebalo je da snimanje traje do devet ujutru, ali oko podne još nismo bili ni blizu kraja. U kamenolomu nema hlada, a mi neispavani, pod punom ratnom opremom stajimo na avgustovskom suncu, ubrzo smo počeli da ludimo. Vođa statista nas je pozvao da se vratimo na snimanje, ali većini nije palo na pamet. Uzeli smo novac i peške krenuli iz tog kamenog vilajeta. Umorni, gladni i ošamućeni od sunca, jedva smo odlelujeli do svojih stanova", priča on i dodaje da koliko god dobrih snimanja imao, jednak je i broj onih koji nisu vredni para.
(Blic/Dunja Tulimirović)
