Petar Peko Dapčević, rođen 1913. godine, bio je španski borac i čuveni partizanski vojskovođa iz Drugog svetskog rata koji se istakao u bitkama na Neretvi, Sutjesci i u oslobođenju Beograda. Dvadesetog oktobra 1944. pevalo se na Terazijama: „Crna Gora Peka rodi da Beograd oslobodi“.
Posle rata imao je čin general-pukovnika JNA i bio je na položaju načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije. Kao takav, i još visok i lep, važio je za jednog od najpoželjnijih neženja u Beogradu.Bio je svestan toga i nije mu se dopadala takva uloga. Pisac i Titov prevodilac Ivan Ivanji, pouzdani svedok, beleži kako se njemu i još nekim mladim pesnicima u kafani Peko žalio: „Mene niko ne voli. Vole moju slavu, moj čin, moja kola, ali mene voli samo moj pas... kog mi je Tito poklonio“, dodajući da ga je to začudilo, jer muškarac koji je izgledao tako dobro kao Peko „može valjda da obori s nogu svaku devojku, bez obzira na slavu, čin, novac ili kola“.U leto 1952. godine Peko Dapčević letovao je u jednom dubrovačkom hotelu samo za visoke komunističke funkcionere, a ispred hotela je sniman film „Svi na more“, s lepom i mladom Milenom Vrsajkov u glavnoj ulozi. Među njima se rodila ljubav, a zatim su se i venčali.
Zanimanje kurvaTaj brak, međutim, naišao je na oštru osudu supruga drugih rukovodilaca. Odbacili su je kao strano telo jer je bila bez ratnih i revolucionarnih zasluga. Verovatno su se i same osećale ugroženim, uplašene da ih muževi ne zamene mlađima. Peko Dapčević je tokom rata bio u ljubavi sa Stanom Tomašević, prvom ženom koju je Tito postavio za partizanskog komesara. Odlikovala se hrabrošću, ali i izrazitom lepotom, pa je njena ratna fotografija koju je načinio jedan britanski fotograf obišla svet. Nazivali su je „Titovom manekenkom“. Ništa od toga joj, međutim, nije vredelo. Peko je izabrao ženu koja je imala 11 godina kad je počeo rat.Anonimna pisma Mileni bila su otrovna, telefonski pozivi vulgarni, a bojkot legendarnog komandanta i njegove 17 godina mlađe supruge bio je toliko jak da su na dočeku Nove 1954. godine u Klubu književnika s bračnim parom Dapčević sedeli samo Milovan Đilas i njegova supruga. Đilas, Pekin ratni drug, osetio je potrebu da o tome napiše politički tekst. Već početkom januara 1954. pod naslovom „Anatomija jednog morala“, između ostalog, opisao je ponašanje „nekih visokih funkcionerki i supruga visokih funkcionera“ (Ivanji pominje žene Tita, Rankovića, Kardelja):„Naročito su bile izvještene u surovosti one koje se nijesu mogle pohvaliti za svoju mladost vrlinama koje su tražile od drugih, od nevjeste. Jedna je rekla, imitirajući slabu literaturu: ‚Prosto osećam odvratni zadah razvrata ako sam s njom u istoj prostoriji.‘ A jedna druga, koja je proživjela mladost u onom vremenu kada se u Skoju oslobađanje od ‚buržoaskih‘ moralnih predrasuda djevičanstva i vjernosti smatralo prvim znakom ženske emancipacije, rekla je: ‚Više se ne zna ko su naše drugarice! Ne razlikuje se ko je kurva, a ko je drugarica.‘ A jedna opet: ‚Njeno zanimanje je takvo da može biti samo kurva‘...“Obračun s ĐilasomA 16. i 17. januara - nešto više od dve nedelje posle tog dočeka Nove godine - počeo je politički obračun s Đilasom, koji će ga, u finalu, odvesti na robiju.Pekin položaj bio je složen: njegov voljeni, mlađi brat, pukovnik Vlado Dapčević, načelnik Uprave za agitaciju i propagandu JNA, 1948. izjasnio se za Staljina, a 1950. pokušao je da pobegne iz zemlje i bio osuđen na dvadeset godine robije. U obračunu s Đilsom je ćutao - nije mogao protiv njega, ali ni protiv onog što je Tito odlučio.Posle skandala zbog Đilasa i „Anatomije jednog morala“, Tito ga je smenio s mesta načelnika Generalštaba JNA i poslao za ambasadora u Grčkoj. Umro je 1999. godine. Milena je ostala uz njega do kraja.U ponedeljak: Meša Selimović
