USMERILA JE SVOJU ENERGIJU KA MENI, OSETILA BOL, NERVOZU, STRAH... Novinarka Kurira srcem je prvi put prišla prelepoj kobili Dajki, a emocije kojima joj je životinja uzvratila će vas ostaviti bez daha! (FOTO)

Novinarka Kurira Jelena Rafailović odlučila je da stane na put svim stereotipima, ali i strahovima koji obuzimaju ljude pri prvom susretu sa konjima. Iz ličnog iskustva pretočila je u reći utiske koje nosi iz konjičkog kluba u Pinosavi i koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Ljubav prema konjima rodila se mnogo pre nego što je imala prilike da se sretne sa njima, ali je nesreća je bila veća što je, pre tog susreta, čula i ne tako lepe priče, poput onih šta sve konj može loše da uradi čoveku.

"Međutim, šta sve čovek loše može da uradi drugom čoveku je ipak mnogo gore. Te neću o tome. Sa druge strane nažalost, malo sam sretale one koji bi mi zaista objasnili šta to konj čoveku dobro može da ponudi. Te priče su uglavnom počinjale i završavale se jednom eventualno dve reči - prelepi su, plemeniti.

Da... konj je prelepa životinja, ima ih još, ali malo onih koji će svoju snagu i uopšte energiju da usmeri ka čoveku kako bi mu pomogao da svoju energiju usmeri u pravom smeru, priča Jelena.

Konj oseća našu bol, nervozu, strah... Dovoljno je da samo jednim pokretom svoje glave, koju će vam ponuditi da je pomilujete, u trenutku otera sve to.

Jak je i da vas ponese na svojim leđima i svojim pokretima naštima sve koštice u telu, da aktivira sve mišiće, pa čak i one, za koje većina i ne zna da ih ima.

Nego idemo redom.

U prvi susret sa konjima odvela me je ogromna ljubav prema njima. Pokušavala sam da im priđem više puta ali strah je bio jači. Prišla sam im kada sam sebi rekla, idem pa neka bude šta bude.

U podnožju Avale u prigradskom naselju Pinosava postoji konjički klub Aleksandar u prvi susret sa omiljenim bićem krenula sam sa vlasnikom Cvetkom Jovanovićem. U manježu četiri kobile i ždrebe. Opčinjena pogledom čujem Cvetka kako dok prilazi beloj kobili Dajki objašnjava.

- Kada prilaziš konju prvo moraš da mu se javiš kako se ne bi uplašio. Prilaziš sa leve strane, da te vidi. Inače, konj najbolje vidi sa strane. Pružaš ruku ali sa spoljne strane šake, kao sa psima. Slobodno joj pomiluj glavu - kaže on kao da je u trenutku osetio moju želju da je dodirnem. Pružam ruku, a osećam da drhtim od straha celim svojim bićem", kaže naša novinarka.

Ističe i da Cvetko kao da je znao šta se dešava, te pokušao da je umiri.

- Slobodno, ne boj se, neće ti ništa . Dajka je najmirnija kobila u ergeli, deca od pet godina joj prilaze i jašu. Gledaj samo da joj nisi preblizu noge da te slučajno ne zakači dok se brani od mušica - priča Cvetko dok opijena lepotom milujem Dajku po glavi, vratu...

Opijenost prekida trener davajući mi instrukcije kako da se popnem na konja. Objašnjavam mu da će mi to biti prvi put, a u sebi mislim možda je dovoljno to što sam je mazila, eee to je uspeh, sada bih mogla da odem.

Međutim, on nastavlja.

- Staviš prvo levu nogu u uzengiju (okvir koji visi sa sedla). Drži uzde (kajiš koji ide konju oko glave) u levoj ruci. Uhvati se za sedlo, poskoči par koraka odbaci se da prebaciš desnu nogu preko nje. Hajde sad - viknu trener.

I već u sledećem trenutku eto me na konju. Drhtim od uzbuđenja i ne znam šta bih, strah da ne padnem je sad nadjačao strah od prilaska. Ali, pre nego što se zahuktao toliko jako, da me natera da osdustanem od ove avanture, Cvetko naređuje.

- Hajde kolenima na sedlo. Izvuci ih iz uzengija i polako jedno pa drugo- objašnjava on dok ga gledam i pitam se da li je normalan.

Neumoljiv je, gledam i radim ono što mi govori, sada mi ni sedenje u sedlu ne izgleda tako strašno u odnosu na to klečanje na njemu.

Samo što sam to uradila trener nastavlja:

- Sada stani na sedlo. Jedna pa druga noga - priča Cvetko i ovog puta ne izdržah te ga pitah "Jesi li ti normalan čoveče, gde da stanem?!"

Samo je viknuo:"Ma ustaj, i stani na sedlo!"

Šta ću, stala sam i raširila ruke jer mi je tako naredio, mislim se mrdne li se konj ne sakupiše me dva dana.

Stajala sam tako na konju nekoliko sekundi, te me vrati da sednem u sedlo. Tada shvatila da u sedlu i nije tako strašno, nekako je sigurnije od držanja za vazduh.

- E sada ćeš da učiš da jašeš. Uverila si se da je Dajka mirna i spremna da te sluša. Stajala si joj na leđima, pomerila se nije da ne bi pala. Objasni joj šta sad hoćeš, tako što ćeš joj rukama u kojima su ti uzde i nogama koje oseca na svom telu, dati pravac kretanja. Ukoliko želiš da ideš levo zategni levu stranu ili je jače stegni levom nogom i tako za suprotnu stranu - objašnjava trener neznajući da mi je i samo sedenje u sedlu bilo dovoljno.

"Idemo Dajka" reče joj Cvetko i krenusmo. Cvetko nas je malo pratio pa odustao. Uverio se da me Dajka sluša i da sam se rešila, doduše na meni čudan način, straha i da tu neće biti problema u laganom hodu.

Jahajući Dajku shvatila sam zašto toliko volim konje. Iako ima toliko snage, spremna je da sluša i da zadovolji tvoje potrebe. Svoju čistu energiju razmenjuje sa mnom i umiruje me. Na njenim leđima nisam mislila o problemima koje svi imamo.

Opustila me je do te mere da sam poželela da je zagrlim oko vrata. Uradila sam i to, pustila uzde i jako je zagrlila, zastala je na trenutak, vreme je stalo, a potom nastavila da me njiše na svojim leđima. U tom trenutku bile smo samo nas dve, svojim blagim pokretima oterala je stres, naterala me da zatvorim oči, da osetim vazduh na svom licu i da potpuno rasterećena udahnem punim plućima.

Svako od vas će verovatno imati drugačiji osećaj, ovo je bio moj. Svakog sledećeg puta susret sa ovim divnim životinjama bio je lepši, a jahanje lakše. Tek kada se popnete na konja, zapravo shvatite zašto se u narodu za veliki uspeh uvek kaže da si "kao na konju".

Vlasnik kluba Cvetko Jovanović objašnjava da ni konji, kao ni ljudi, nisu svi isti.

- Od malena volim konje, a pre pet godina sam kupio prvu kobilu i to baš Dajku. Posle nje kupio sam još jednu da ne bude sama i tako sada ih imam petoro. Tri kobile i jednog pastuva. Četiri konja su kod mene na pansionu. Vlasnici nemaju gde da ih drže i mi ih čuvamo i brinemo o njima ovde. Ono što sam vremenom naučio je da ne može svako da jaše svakog konja. Prvi susret sa njima mora biti kontrolisan, ne zato što konj mrzi čoveka već što svako od njih ima svoju narav koju treba poznavati - objašnjava Cvetko.

On dodaje da mu se život u potunosti promenio od kada ima konje.

- Bio sam taksista. Svakodnevna nervoza i stres uticalo je na zdravlje. Poslednjih nekoliko godina isključivo brinem o konjima i oni mi to vrate na taj način što su me potpuno oslobodili stresa. Jahanjem sam rešio problem sa kičmom i mirnije spavam - kaže on.

Prisećajući se dogodovština kaže da je jednom kod njega došao mladić koji je imao problema sa desnom nogom i rukom, nogu nije mogao da savije.

- Imao je ogromnu želju da se popne na konja. Pomogao sam mu međutim, jedva je kobila krenula. Posle nekoliko metara ona je klekla prvo prednjim nogama pa zadnjim i polako ga sputila sa sedla na desnu stranu. Samo ga je istovarila. Nisam mogao da verujem svojim očima. Mladić mi je rekao da dok je bio na konju da je imao osećaj da će mu, od sreće, srce pući. Konj je osetio to i nije želeo da rizikuje da se njemu nešto loše desi - kaže Cvetko.

Pored tog događaja setio se i dana kada su drugari bili kod njega i popili koju više.

- Nakon nekoliko pića, odlučili su u jednom trenutku da malo jašu. Popeli su se na konje ali ni jedan od njih nije hteo da krene. Pokušao sam da povučem konja da krene, međutim stajali su kao ukopani u zemlju. Objasnili su mi da konji nisu hteli da krenu zato što su osetili da su pijani. Ako je čovek toliko lud da rizikuje svoj život konj nije - kaže Cvetko kroz osmeh.

(Kurir.rs/Jelena Rafailović/Foto: Jelena Rafailović)