Najnovije vesti

LEKAR JE TRAŽIO SKUPI VISKI I 130 EVRA DA ZBRINE MOJU MAJKU KOJA UMIRE OD RAKA! NA KRAJU SAM JE VRATILA KUĆI: Ispovest Srpkinje koja lomi dušu i otkriva BOLNU istinu!
Foto: Shutterstock

srce da pukne

LEKAR JE TRAŽIO SKUPI VISKI I 130 EVRA DA ZBRINE MOJU MAJKU KOJA UMIRE OD RAKA! NA KRAJU SAM JE VRATILA KUĆI: Ispovest Srpkinje koja lomi dušu i otkriva BOLNU istinu!

Društvo

U Srbiji 20.000 ljudi godišnje umre od raka i to u najgorim mukama. Upravo o tome je rešila da priča jedna mlada žena, koja je bila prinuđena da gleda majku dok joj se telo raspada i to samo zato što joj je doktor tražio čitavo bogatstvo da smesti ženu u bolnicu.

Te 2010. godine moja majka i ja smo znale da je završena njena borba sa rakom. A bila je duga, trajala je dvanaest godina i ona je vodila s nepodnošljivom lakoćom postojanja. Rekla mi je negde na polovini bolesti da ne brinem, da će mi reći kada je kraj i da u međuvremenu moramo da živimo.

Ovo je prvi put da pišem o svom najvećem ožiljku. Lakše je bilo odmahnuti rukom, kao kad ti muva zuji oko glave i tako već devet godina odmahujem, teram misli da me ne bi zatrpale.

Ne znam za koga su te njene poslednje nedelje bile gore. Trudila sam se da sklonim dete iz kuće, da ne bi gledao raspadanje nekog koga je voleo najviše na svetu, više čak i od mene. Čini mi se da se situacija menjala iz sata u sat, mama je menjala fizionomiju, sve teže je disala, noću sam ostajala s njome, jer joj je tada bilo najteže. Nisam znala kako da je namestim, nijedan položaj nije bio dobar. Potom bi me nakratko uhvatio san, trgla bih se i onda bih je videla u sred noći, kako sedi na ivici kreveta.

- Što me nisi probudila?, upitala bih je.

- Ne znam, umorna si, odgovorila bi mi.

foto: Profimedia

Kada je počela da gubi dah i da se guši, postavljala mi je čudna pitanja o nekim lekovima za koje nisam ni znala šta su, niti kada ih je dobila.

- Gde su oni lekovi za spavanje?

- Ne znam o kojim lekovima pričaš.

- Daj mi ih, znam da si ih sakrila negde.

- Mama, nisam ih sakrila, ne znam uopšte ni da ih imaš.

Tada je bila pokretna, ali slaba, nije imala snage da počne sama potragu po kući. Nekoliko dana me je molila da joj nađem te lekove, a onda bi se naljutila, "što sam ih sakrila da se ne bi ubila". Nisam ih sakrila, ali tada sam shvatila da želja za krajem nije tu jer ne želi više da živi, već zato što želi da me oslobodi muke.

Tako sam je smestila u auto i krenula po bolnicama da potražim bilo kakvo olakšanje. Obišle smo šest bolnica tog dana. Svuda sam molila da je prime, da joj urade punkciju pluća, daju morfijum, urade bilo šta. 

- Vratite se kući, ona nije slučaj za nas, ne možemo ništa. 

foto: Profimedia

Pa ko može? Gde se vode ljudi koji umiru u mukama?

Uveče joj je dodatno pozlilo, terminalne bolesnike ne primaju ni u urgentni.

Jedna komšinica koja je medicinska sestra je krenula s nama, mamu smo nosili i uneli je u urgentnu službu koja je bila dežurna. Čekali smo tri sata, rekoše da imaju palijativno odeljenje u drugom objektu gde ujedno borave i stara lica i da tu mogu da je smeste, da joj vade tu vodu iz pluća. Ušli smo noću u užas koji moj mozak ni dan danas ne sme da obradi. Pre nego što sam je ostavila, pitala sam je da li se predomislila, hoće li da pobegnemo. "Ne brini", rekla je "samo da prodišem, pa ćemo kući."

Jedna njena drugarica mi je javila da ima lekara i da je obećao da će mama imati adekvatnu negu ako mu platim mito, između 90 i 130 evra i flašu viskija za koji je naznačio koji mora da bude. Odnela sam mu. Pričao je da će se postarati da joj vodu iz pluća izvade što pre, da će je sestre stalno obilaziti, davati infuziju da malo ojača, pomagati do toaleta, da neće biti krvava, da će imati pristojnu negu. Na kraju je prebrojao pare koje sam mu dala, 100 evra, toliko sam imala. Rekao je: "Treba još." Otišla sam da pozajmim novac i odnela mu. Ostala je tamo šest dana i nisu joj vadili vodu, svaki dan sam je zaticala u sve gorem stanju, u sobi koja je smrdela na izmet, hodnicima po kojima su krvave, uneređene žene puzale do toaleta, prepuštene same sebi. Šestog dana me je ujutru rano pozvala telefonom i rekla da dođem po nju.

Vratila sam je kući. Ti poslednji dani će ostati zaključani, baš kao i naši poslednji sati.

Kad vratim film, jedina osoba koja mi je tada pomogla, jer mi je konkretno rekla šta se dešava i šta da očekujem te noći je bio lekar hitne pomoći koji je došao po mom pozivu. Pitao me je da li sam sigurna da hoću da čujem. Naravno da jesam. Rekao je da će biti krvavo, morbidno, objasnio mi šta se dešava u telu, i da sve može da traje pola sata, ali i dan, dva. Umrla je te noći.

Tada sam obećala sebi da ću jednog dana pisati o nedostojanstvenom umiranju.

Palijativno zbrinjavanje je aktivna nega i sveobuhvatna briga o pacijentima koji boluju od teških i neizlečivih bolesti. Podrazumeva kontrolu simptoma određene bolesti, kao i socijalnu, duhovnu i psihološku pomoć pacijentima. Važno je da u proces palijativnog zbrinjavanja bude uključen tim profesionalaca - medicinske sestre, doktori, socijalni radnici i psiholozi.

Na papiru i u zakonu prava terminalnih bolesnika postoje, ali u praksi za državne institucije oni su potpuno nevidljivi.

U jednoj privatnoj bolnici koja prima umiruće ljude, najpovoljniji bolnički dan košta 7.900 dinara, davanje hemioterapije je od 12.000 do 18.000 dinara, svaka injekcija od 600 do 1.200, a uvođenje braunile 600rsd, dok je infuzija 1.200rsd. Infuzija sa lekom je 1.600rsd, a pleuralna punkcija 7.500 dinara. A vi saberite sami koliko je novca potrebno za dostojanstveno umiranje. Tek kada zapravo pročitate cenovnik shvatićete koliko toga ima što može da nam olakša kraj.

Niko vam nije kriv što niste bogati, niti što ne prihvatate da sistem umiruće gleda samo kao neupotrebljivi deo društva koji nije ni za šta drugo osim za bacanje. Oni nisu deo bilo čije računice, oni su samo trošak. I sve dok se na njih bude gledalo tako, dotle ćemo umirati kao životinje.

(Kurir.rs/Noizz/I.S)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...