Najteže je kada majka mora da se odvoji od tek rođene dece. Ti dani su strašni, posebno kada se ne zna sudbina mališana. Za to je potrebna velika snaga, podrška i vera. To se dešava majkama prevremeno rođene dece, a ta iskustva su toliko bolna da ništa ne može da ih potisne. A mali heroji se bore, jaki su kao divovi i suočeni sa svetom, pre vremena, oni su ratnici. Zato je važno da uvek podržimo te borce i njihove mame.
Danas se obeležava Dan prevremeno rođenih beba, a Suzana Tomić je jedna od majki koja je preživela sa svojim blizancima Danilom i Čedomirom tu strahotu, te dane neizvesnosti, odvojenosti i straha.
Ona je sve brige i strahove koje je doživela zbog prevremenog porođaja, danas zaboravila gledajući svoje dečake, kako bezbrižno rastu i napreduju.
U trenucima kada su bebe rođene, priseća se Suzana, mnogo je važna bila podrška supruga Zorana i cele porodice. Ipak, bili su to teški dani, pa je danas spremna da pomogne svakoj majci koja se nađe u istoj situaciji.
- Nisam saznala šta je uzrok mom prevremenom porođaju, uglavnom trudnoća je bila blizanačka i ona je sama po sebi rizična. Dečaci su rođeni sa 1.920 i 1.620 grama. Iako sam prvo stigla u porodilište u Prokuplju, porođaj je obavljen u Nišu i to carskim rezom. Dečacima su pluća bila nedovoljno razvijena i prebačeni su na Institut za neonatologiju u Beogradu, seća se Suzana tog 19. februara 2017. godine kada su rođeni njeni blizanci.
Dečaci su transportovani za Beograd u mobilnom inkubatoru, ali kako tih aparata nema dovoljno nisu zajedno otišli već su i oni razdvojeni. Čak je i jedna prevremeno rođena beba koja je na svet došla istog dana kad i njeni Danilo i Čedomir morala da čeka. Zato Suzana i njena porodica podržavaju sve akcije koje će omogućitu nabavku mobilnih inkubatora, kako bi sve bebe mogle blagovremeno da stignu do lekara koji im mogu pomoći. Ta deca to zaslužuju, jer je njihova borba za život mora da ima svu potrebnu podršku. Ako oni mogu tako mali, da se bore moramo im pružiti pomoć na sve načine.
- Moji su dečaci u odnosu na neke bebe bili i krupni. Ima tako sitnih i malih beba koje se divovski bore i pobede. I zato svi mi moramo da budemo uz njih na sve načine, kaže Suzana.
Seća se da joj je teško pala razdvojenost od dece, jer je ona ostala u niškoj bolnici da se oporavi od carskog reza, pa je zatim izvesno vreme provela kući, a tek onda je otišla na Institut za neonatologiju u Beogradu da bude sa svojim dečacima.
- Kada sam ušla i prvi put nakon Niša videla Danila i Čedomira u inkubatorima
zaplakala sam i izuzetno mi je sada teško kada se setim tog trenutka.
Međutim, medicinska sestra koja je bila sa mnom mi je kazala da to ne smem da radim, da to nije dobro za moju decu, jer ona sve osećaju. Ona me je savetovala da osmeh i nada moraju da budu na mom licu i u mom srcu, priča naša sagovornica i od tada ona se uvek seća tog saveta.
NE PROPUSTITE
Deca rastu, a svaki njihov osmeh i napredak brišu uspomene na teške dane.
Ona ipak posebno pamti podršku i optimizam supruga Zorana i cele porodice, koji nisu ni jednog trenutka sumnjali da će deca biti dobro. Sve joj je to pomoglo da izdrži 50 dana koliko je trajao boravak u bolnici i koliko je bilo potrebno da dečaci dođu kući.
Suzana danas pruža podršku i savetuje majke prevremeno rođene dece, rado bi se uključila u rad udruženja koja se bave ovim problemom i na taj način podelila svoje iskustvo i u odgajanju prevremeno rođene dece.
(Kurir.rs/B.R)
NE PROPUSTITE
