Više od 20 godina moralo je da prođe da porodice nastradalih u Jasenovcu dobiju priliku da dođu na stratište gde su zverski umoreni njihovi najmiliji.
Taj dan je osvanuo na Dan borca - 4. jula 1966. godine kad je otkriven spomenik "Kameni cvet". Odavanju počasti žrtvama prisustvovalo je tada više od 30.000 ljudi iz Slavonije, Banije, Bosanske Krajine i drugih krajeva tadašnje Jugoslavije.
Autor monumentalnog spomenika arhitekta Bogdan Bogdanović sačuvao je u svojoj memoarskoj knjizi "Ukleti neimar" autentično svedočanstvo o dubokim emocijama sa kojima su okupljeni pristupili njegovom spomeniku.
Prisutni su Bogdanovićev memorijal doživeli kao nadgrobni spomenik svojim ubijenim rođacima i spontano mu tako i pristupili.
Krutim protokolom režirana, svečanost u Jasenovcu počela je govorom prvoborca Marka Belinića, koji se masi okupljenog sveta i rodbini žrtava obratio za ono vreme uobičajenim rečima i frazama. Belinić je govorio, ali ga skoro niko nije slušao.
Usred monotonog govora, kako je svedočio Bogdanović, masa se pokrenula.
Ljudi su spontano i bez ikakvog poziva krenuli preko polja ka "Kamenom cvetu" koji je od bine bio udaljen gotovo kilometar. Preko pokošene livade uz lelek i suze krenule su žene u crnini, zabrađene maramama, starci, deca iz rata...
Kako su pristizali do spomenika padali su na njegovo podnožje, grlili i ljubili njegove stubove. Sve je izgledalo kao da su žalosni ljudi krenuli u susret svojim ubijenim roditeljima, rođacima, prijateljima...
Lobanja pod grabuljama
Arhitekta Bogdanović opisao je još jedan neplanirani događaj koji je njemu lično obeležio otkrivanje "Kamenog cveta" u Jasenovcu.
- Spomenik je, dakle, bio otvoren. Međutim, pravi čin otvaranja već se bio dogodio, istog jutra, takoreći u praskozorje. Došli su radnici i pružili mi ljudsku lobanju. Neočekivano je iskrsla iz zemlje i našla se pod grabuljama. Ćuteći smo je odneli na obalu reke, sišli smo u obalsko blato, tiho je spustili u vodu. Dok je tonula, rukavac matice odneo ju je ka sredini reke. Otišla je istim onim putem kojim su otputovali i mnogi drugi jasenovački mučenici - posvedočio je Bogdanović.
Arhitekta Bogdanović, svedočeći ovim potresnim scenama, zabrinuo se čak i za bezbednost ljudi i spomenika. U projektovanju niko nije računao na mogućnost da se hiljade ljudi istovremeno okupi u njegovom podnožju.
Štampa u duhu tadašnjeg vremena i načina izveštavanja nije prenela ništa od atmosfere koja je tog dana vladala u Jasenovcu. "Borba" u broju od 5. jula 1966. objavljuje opširan izveštaj o komemoraciji, prenosi govore i detaljno nabraja učesnike i visoke goste, ali o prvom organizovanom dolasku porodica žrtava ne daje ni jedno jedino slovo.
Potresna scena, dostojna antičke drame, koja je obeležila ceremoniju na obali Save, prosto je prećutana.
Ovaj događaj u tadašnjim novinama, inače, "potopljen" je gigantskim novinskim tekstovima o reakcijama partijskih foruma na odluke Brionskog plenuma, održanog svega nekoliko dana ranije. Tadašnjim vlastima, prema važećoj politici "bratstva i jedinstva", ali i surovog obračuna sa neistomišljenicima, bili su važniji izveštaji sa opštinskih partijskih foruma povodom smene Aleksandra Rankovića, nego odavanje pošte jasenovačkim žrtvama.
(Kurir.rs/Novosti)
NE PROPUSTITE
