Najnovije vesti

ISPOVEST PARTIZANA KOJI JE PRVI UŠAO U JASENOVAC: Bila je to nečija sestra, guljenjem kože živu su je mučili, a onda bacili u Savu
Foto: Profimedia, arhiv

užase nikad nije zaboravio

ISPOVEST PARTIZANA KOJI JE PRVI UŠAO U JASENOVAC: Bila je to nečija sestra, guljenjem kože živu su je mučili, a onda bacili u Savu

Društvo

Niko kao Ćamil Sijarić, partizan i jedan od prvih ratnih novinara Tanjuga, nije preneo slike koje je zatekao posle proboja jasenovačkog logora krajem aprila i početkom maja 1945. godine.

U fabrici smrti, kako je objavio u svojoj, decenijama prekrivenoj tamom, knjizi "Oslobođeni Jasenovac", ubijeno je 700.000 ljudi.

Veliki Sijarić, koji će se do kraja života boriti sa tim slikama i svedočenjima, prvi je ušao u oslobođeni logor. Ali, tog susreta sa užasom se nikada nije oslobodio. Utehu je našao u pisanju i iznedrio najlepše pesme, priče i romane. O zavičaju. Svom Bijelom Polju. Mojkovcu. Raškoj zemlji rasciji...

A, utočište je našao i u porodici koja ga je razumela i pratila. Lečila od uspomena na užas koji je zatekao kad su probijene žice najbrutalnijeg ustaškog logora.

- Klavir. Slušam te kompozicije. Moja ćerka, vežba. Sprema se da položi diplomski na muzičkoj akademiji. To me malo razveseli i udalji, ali ne toliko daleko da bi me oslobodilo nesreće koja se u mene uselila. Teško bi, išta, potisnulo žive slike užasa koje žive u meni. Ja o tome u kući ne govorim, a moji već znaju da se u to ne dira - poverio je uredniku prištinskog "Jedinstva" Petru Sariću.

Ta izdavačka kuća uz sarajevsko "Oslobođenje" početkom osamdesetih objavila je dragoceno Sijarićevo svedočenje:

- Preda mnom je opet groblje. Ovo je treće. I ono je u vodi kao ona dva prva. I  opet... Delovi tela, noge, ruke i bela ženska glava sa koje je ubica ogulio kožu. Kaiš kože. Na njemu crn pramen kose. Leži na vodi i drži se krajičkom za oguljenu glavu. Bila je lepa ova kosa i biće da je lepo stajala na nečijoj mladoj glavi pre nego što su je ogulili. Bila je to nečija sestra, koju su tim guljenjem kože živu izmučili, a zatim je bacili u Savu. Ima od jednog pesnika i ovakav stih: "Premnogo ti je vode, draga sestro, pa se ne usuđujem da pustim još i svoju suzu". To isto može da kaže i otac koji u vodi traži sina: "Premnogo ti je vode, sine...!"

Voda je ovde grob. Neiskopan. Neizmeran. Beskrajno velik, jer je to voda - voda Sava. Otiče i odnosi mrtve, ko zna do kojeg dalekog kraja. Pod neko daleko nebo, dotle, dokle idu vode ove reke... Nailazi cela skupina. Svi su povezani jedan za drugoga i svima su ruke svezane na leđima. Idu ničice, tako da su im glave u vodi, a nad vodom leđa i ruke i na rukama žica. Gore, u vazduhu, prate ih vrane. Padaju na njih i sa njih uzleću.

Ne usuđujem se da učinim još koji korak duž obale pa se vraćam i idem dublje u logor. Nema ništa preda mnom, do široka prazna ledina, na njoj mlada prolećna trava i vazduh čist, pa da, posle strašnog zadaha tamo kod vode, duboko udahnem. Ali neću tako dugo, jer na ovoj ledini evo jezera. Nije veliko, ali je duboko i u njemu vide se leševi. Vire iz vode i reklo bi se da ih je jezero puno. Gledam ruku otkinutu od tela, ramena, leđa, prsa, noge. Noge su sve bose i samo je na jednoj crna velika cipela.

Najgore je bilo kad se čuje krkljanje

Razlika između živih i mrtvih u ovom strašnom logoru je samo u tome što su mrtvi već otplovili Savom, a živi imaju tek da otplove. Zato su se ljudi osećali da su u kakvoj čekaonici u kojoj čekaju...

Čekaju i slušaju preko vode puške. I znali su: kad tamo puške puknu, to su odvedene streljali. I to je bilo grozno, ali se ljudi navikli. Govorili su mi preživeli:

- Gore je kad se ne čuju puške. Kad se čuje krkljanje i vapaji. Oni ljudski glasovi koji znače užas. Tada je bilo jasno da ne streljaju nego spaljuju i to je bilo najteže.

I evo gde se opet neko otkida od zemlje i diže gore. Živ je - čovek je i nije jedan nego ih je više. Upravljaju prema meni i ja ih čekam. Vidim da su tek ušli u logor jer dolaze od kapije. Pitam ih ko su.

- Ja sam Đuro Antonić iz Banove Jaruge. Tražim ženu Anicu i kćer Ivanku - veli prvi.

Seljak je, star je.

- Ja sam Marica Vlašić iz Plesna. Tražim moju majku Miju.

- Ja sam Mara Grudonić iz Plesna. Tražim svoju kćer i snahu.

- Ja sam Mara Antolić. Tražim priju Maru Bajković.

I pošli su ka Savi, onamo gde sam ja već bio, da traže svoje, gledaće tamo dugo u vodu i neće ih naći.

Crne jame umesto očiju

Vidim šestoricu u jednoj žici. Do same su obale. Žica ide od ruke do ruke. Na kraju privezana metalna ploča da ih povuče u dubinu. Svi su goli i godina različitih. Mladići i starci... ili im se starost ne zna jer su im glave zabodene u blato, a neki glavu i nemaju.

Nekima su lica isečena nožem. Nož je išao od očiju, pa niz bradu, pa niz prsa, pa niz stomak. A, očiju nema. Umesto očiju crne jame. Oko jama roje se muhe. Oko svega što se ovde pomolilo iz vode roje se muhe.

Preda mnom su ostaci zgrade u kojoj je bila lančara. Sve je sagorelo osim gvožđa. Svuda su lokve i fleke nafte i ljudski tragovi: cipele, kape, nogavice, ognjište. Oko ognjišta nedogoreli delovi ljudskog tela, nedogorela odeća, obuća, prnje. Kraj ognjišta kao ugarak leži polovina ljudske noge. Gorela i ugasila se.

Gušio sam se pa sam krenuo prema kapiji. Gledam je iz logorskog prostora. To su vrata od pakla. To je kapija smrti. Velika. Strašna. Kroz nju se samo ulazilo, ali se nije i izlazilo. Kapija "izlaza" bila je na drugoj strani, prema Savi. Sava je bila "mrtvački park". Put u smrt.

Granulo je sunce. One što tamo u Savi mrtvi leže, nikad ogrejati neće.

Sunce je navelo zapadu. Spustiće se na zemlju još jedno veče - na nas žive i one tamo na vodi koji više nisu živi: njih će celo veče, celu noć, i sutradan, i ko zna koliko još dana i noći odnositi Sava...

(Kurir.rs/Novosti)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...