Kasetne bombe NATO su 7. maj 1999. godinea ubile 14 civila u Nišu. Velika tragedija je to bila i ostala za Niš, a u svojoj duši zauvek ju je zapisao i sadašnji novinar Kurira. Ovo su fragmenti njegovog potresnog svedočenja...
Osmoro je poginulo u mom komšiluku, a šestoro oko Hitne pomoći. Najviše izginulih je bilo u Ulici Anete Andrejević. To su bili ljudi koji su pošli na pijacu. Poginula je jedna trudnica prekoputa moje kapije, jedan stariji čovek kod moje kapije i kuvarica iz kafane „Tri fenjera“.
Eksplozije
Od tada, kad palim sveću u crkvi ili na nekom drugom mestu, palim i onima jednu koji su poginuli u ratovima, a koje nisam poznavao.
Zaboravio sam blok s telefonima kod kuće tog dana. Iz Glasa javnosti, novina čije dopisništvo je bilo u Obrenovićevoj, dođem kući, kad tamo gosti. Petak pre podne. Ispričasmo se koliko-toliko i sa kevinom koleginicom Mirjanom krenem nazad kroz svoju Šumatovačku ulicu.
Tu negde prekoputa ulaza u dvorište Banovine vidimo s neba gomilu padobrančića. Pomislih, evo njihovog marketinga, šalju nam padobrančićima uslove za predaju i slično... Ispred mene na petnaestak metara eksplodirale su tri bombe. Čuo se jak prasak iz akustičnog dvorišta Banovine. Jedna bomba je na desetak metara od nas pogodila rezervoar „stojadina“, koji je eksplodirao. Prvi put sam video kako auto eksplodira.
Uhvatio sam Mirjanu i bacio je iza nekakve limene kapije. Posle minut, rekoh joj da beži prema mostu, a ja idem kući da vidim da li su mi živi majka i gosti. Sreća u nesreći je bila da je bilo tmurno vreme, pa nisu sedeli u dvorištu.
Otrčim pored buktinje od „stojadina“, kad ispred moje prve kapije u Šumatovačkoj vrišti čovek. Mislim da mu je bomba otkinula jednu nogu. Nisam imao vremena, a ni hrabrosti da mu pomažem, jer sam želeo da vidim kako su moji kod kuće. Dvadesetak dana ranije mi je u zoru tokom žestokog napada na komandu grada umro otac na rukama i još skrhan od tog nenadoknadivog gubitka, samo sam želeo da vidim da li mi je majka živa.
Utrčim iz Šumatovačke u Ulicu Anete Andrejević. Tamo masakr. Potok krvi od pijace prema Šumatovačkoj. Odem kući, svi unezvereni, ali živi. Izađem na drugu kapiju kuće, kad tamo Goran, drugar. U Nišu mnogo poznatiji po basketu i bilijaru, a pod nadimkom Baba Ruža. Tada je bio u uniformi vojne policije. Pita me: „Šta ovo bi, brate?“ Ne znam šta sam mu odgovorio. Pomerismo dva-tri leša da mogu kola Hitne i druga vozila da prođu, a onda su mu se pridružili drugi iz vojne policije.
Pogibija konobarice
Iz „Tri fenjera“ čuje se lelek, poginula kuvarica ispred kafane. Jedan čovek, sav u lokvi krvi, još se pomera, živ je. Prilazim mu, ne znam kako da mu pomognem. Ništa ne znam. Prišli su mu odmah neki ljudi. Taj čovek je nakon nepune minute izdahnuo.
Kasnije čujem da je i trudnica, paralelno od moje kapije na Šumatovačkoj ulici, poginula. Izlazim u dvorište negde posle podne, sa dve tri čašice tekile u sebi, gledam u nebo i kažem nekome gore: „Ajde, udri, udri, da vidim dokle ćeš...“
Nisam znao da sutra sledi 8. maj - Markovdan. Bomba i Betonski most, takozvana krmača, koja će nas ostaviti i bez vode i bez struje.
Crn dan za moj kraj.
Marko Smiljković
NE PROPUSTITE
