Predrag Leovac, potporučnik, jedan od najvećih heroja Košara, u pondeljak 20. decembra napunio bi 46 godina da nije položio život predvodeći svoje vojnike u pokušaju povratka vrha Maja Glava.
Peđa je bio komandir voda za intervenciju 53. graničnog bataljona Prištinskog korpusa i branio je granicu od agresora.
Najpre je ranjen na Svetu Petku, geler od mine prošao mu je kroz donju vilicu.
Pri ranjavanju, ispustio je pušku u minsko polje. Graničari su sa tog mjesta komandantu 53. graničnog bataljona, tada kapetanu Dušku Šljivančaninu, donijeli krvavi papir na kome je ranjeni Peđa nacrtao raspored mina uz poruku da se polje razminira i spriječi stradanje još nekog vojnika.
Geler mu je naneo teške povrede, ali srećom nije oštetio govor i sluh. Operisan je na VMA, i neko vreme morao je da bude na bolovanju kod kuće.
Mogao je da jede samo na slamčicu.
Nakon nekoliko meseci, u februaru 1999. godine, iako mršav i nedovoljno oporavljen, odluči je da se vrati na Kosovo. Kada se Peđa vratio u Đakovicu, kapetan Šljivančanin nije mogao da veruje da ga vidi ispred sebe. Ne mareći za savete pretpostavljenog da nastavi oporavak, mršav kao grana, prvo je upitao za pušku.
Čak i uprkos tomešto deminiranje, zbog prevelikog rizika, nije izvršeno, on se vratio na mesto ranjavanja i uzeo svoj „mač“.
U sukobima sa agresorom, u rejonu karaule Košare, pokušavajući da se vrati granični kamen, C-4, sa kojeg je bila potisnuta Vojska Jugoslavije, 14. aprila, na samo nekoliko koraka kojim bi izvršio postavljeni zadatak, Leovac je smrtno pogođen snajperom.
Metak mu je završio u vratu, prekinuvši lančić sa krstom. Njegovi saborci su ga na šatorskom krilu doneli do karaule, a preminuo je na putu prema Đakovici.
Ovo heroju, književnik Rajko Palibrk posvetio je pesmu čiji stihovi lede krv u žilama,
Vitezu sa Košara, Predragu Peđi Leovcu:
Brate, večeras ti se vraćam na Košare,
Vidiš, rana mi se skoro zamladila,
I na licu mi se ne poznaje ništa,
Metak me ne htjede
A rana će nekad
Biti samo spomen sa bojišta.
Tamo se gine i ja moram ići,
A tebe brate, ako ko upita,
Ako se ne vratim, što sam tamo bio,
Reci mu da sam pao čuvajući Moju Tikovu i tvoja Korita.
Brate, večeras ti se vraćam na Košare,
Da vidim hoću li kog živog zateći,
Jer srpski oficir bitku ne napušta,
Idem, pa kad ću preko Metohije,
Potpuno sam pješke preći.
Dođoh samo da vidim majku,
I braću i oca I ove kruške divljake kraj puta,
Da moja duša, sjutra, kad je pustim
Na Košarama ili na Paštriku,
Slučajno negdje ne zaluta.
I ode polako preko livade,
Između hrastova, stazom, kući.
Poslednji zraci martovskog sunca
Nad Ljubišnjom su umirali
Njegovo lice milujući.
I danas poslije toliko ljeta,
Od kad je poginuo od Arnauta
U ljutom boju, jurišajući,
Pogledah prema njegovom grobu,
Pa put njegove kuće stare
I čuh kako mi mirno govori
Ko da je pošao da bere jabuke:
Brate, večeras ti se vraćam na Košare.
Kurir.rs / S. Trajković
NE PROPUSTITE
