Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.
Posle završenog Kosovskog rata, kada je mir došao, potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, po rezoluciji 1244 gde je trebalo hiljadu vojnika naših da bude stacionirano na Kosovu i Metohiji, da bude mešovita policija gde bi i Srbi učestvovali i štitili naš ostavljeni narod kao i manastire, bilo je mrtvo slovo na papiru. Sporazum je važio samo za Srbe, da se povuče vojska i policija, da ostave dušu i srce, a svoja tela mogu slobodno da vrate u razrušenu Srbiju. Tako je i bilo. Vratili se živi, a emocije ostavili.
Svuda ruševine i beda, osuđeni kao narod za tuđa nedela. Vojnički i ratom nismo izgubili, ali mirom jesmo. Kako se čovek može osećati, biti srećan, što je preživeo, što je sa svojom porodicom? Da smo tako razmišljali, niko ne bi išao tamo gde je bila čast i viši cilj. Setih se reči novopostavljenog direktora šabačke bolnice: “To je tvoja slobodna volja, mogao si da ne ideš, da odbiješ, kao i drugi što su radili. Nije bitna odbrana zemlje, ionako ste je izgubili”. Divim se sebi i svojoj samokontroli što sam bio smiren, jer smo različiti. Svako ima pravo na svoje mišljenje, svidelo se to nama ili ne. Čovek na takvom položaju, sa takvim ubeđenjem priča o vrlinama izdajnika, sa oduševljenjem otpadnika. Moja razmišljanja su bila haotična, uznemirujuća, nisam se čudio njemu kao pojedincu, već onima koji su ga postavili na takvo mesto. Ako si intelektualac, to ništa ne znači ako nisi čovek. Umesto da vidiš više od drugih, jer si deo naroda kojem pripadaš, ti si odbacio sve, a na prvo mesto stavio svoje lične interese. Isterao iz bolnice prethodnog direktora, omalovažio rodoljublje, pogazio veru i slobodu, prihvatio zakon sile i postao moćan i gord. Da je živeo u zemlji naših predaka, samo za takvu i neizgovorenu misao, ne bi postojao. Kasnije, vreme je pokazalo koliko je bitan, pa nije dobro prošao, kao i oni koji su ga postavili. Istu sudbinu su delili, a nisu znali zašto? Glupo je pisati i trošiti reči na takve bezlične osobe, jer im daješ na značaju kojeg nikada nisu imali. Brzo su nestali, kao svetlost munje u daljini, bez grmljavine, u tišini. Najveća kazna je kada neko misli da je nešto, a postane ništa.
NE PROPUSTITE
Kako smo ušli u Zonu D
Naši “prijatelji” koji su nas bombardovali i uspostavili mir, postadoše velikodušni da uz njihovu saglasnost i saradnju učestvujemo u akciji “Ulazak u D zonu”. Šta je to tačno značilo, ni mi nismo znali. Poziv je stigao da sa jedinicom ponovo krenem, ali na obod Kosova i Metohije, u Gornji Vrtogoš. Morao sam se javiti profesoru na dečjoj klinici u Beogradu da moram da idem u mirovnu misiju, zbog pravdanja svog odsustvovanja. Kolona duga, dosta drugih ljudi koje ranije nisam poznavao. Imao sam čudan osećaj, idemo negde, nismo samostalni, sada smo saveznici sa nekadašnjim neprijateljima. To je cena mira. Mesto odredišta udaljeno desetak kilometara od Bujanovca prema Kosovu. Putovanje blatnjavim putevima, sa rasejanim minama na sve strane. Nigde neprijatelja, a gazimo po njemu. Svuda bare i neizvesnost. Razmišljam ko će odleteti u vazduh? Bez odobrenja ništa se ne radi. Dvostruka komanda, a mi u blatu. Svaki pokret čeka odobrenje, akcije moraju biti blagoslovene, inače ćemo biti kažnjeni jer ne sarađujemo dovoljno. Naš cilj nije bitan, važno je učestvovati, kao u humanitarnom maratonu, ali se zna i ko će pobediti. Sve je izgledalo bez ikakvog smisla, mnogi bi odustali i vratili se odakle su došli. Nismo navikli da nas vode neprijatelji slobode.
NE PROPUSTITE
Svetinja nam je vratila nadu
Ugledali smo manastir Sveti arhangel Gavrilo na jednom proplanku iznad kojeg su planinski vrhovi gde je naš punkt. Svaka svetinja vraća nam nadu, čisti nam telo i dušu, budi izgubljene emocije. Koliko moći naš zaštitnik ima, da ljude pokrene iz mrtvila? Sve se promeni, snaga nam se vrati. Gde smo sada, pa na našoj zemlji. Nećemo se odreći ni blata ni bara. Bićemo kaljavi, mokri, ali srećni, jer nešto radimo. Na vrhu iznad manastira Svetog arhangela Gavrila postoji put koji se proteže od našeg punkta prema dubini, kroz šumu, sa tankim drvećem. Jedna grupa policajaca, otkrila je na tom putu čudne tragove, koji su im bili sumnjivi. Bile su to nagazne mine, vešto sakrivene, blatom prekrivene. Bilo je potrebno da se bezbedno uklone. Penjanje uz brdo sa svom opremom je teško, a sama akcija neizvesna. Šuma nam nije davala nikakvu zaštitu. Kada smo stigli na vrh, gde nam je bio cilj, bili smo napadnuti. Pucali su sa svih strana, lišće je letelo sa odlomljenim granama i padalo oko nas. Nisam video da je neko zalegao, jer i da je hteo nije bilo zaklona. Napad je trajao više od pola sata. Sedeli smo mirno, bez ikakvog straha. Kako je počeo iznenada, tako je i prestao. Nagazne mine su uklonjene, put je bio slobodan. Sa planinskog vrha, gledali smo Veliki Trnovac. Ispod nas na dohvat ruke, u ravnici gde su kuće manje od zidanih ograda. Svaka kuča ima svoju tajnu. Mesto poznato u svetu, ali ne po dobru već po zlu. To je mesto droge, narko mafije koja finansira svetske moćnike, truje Evropu, uništava decu. Novac sve kupuje, svako ima svoju cenu. Ono što u borbi nisu postigli, belim prahom su slobodu osvojili. To nije bila tajna, već nužno zlo koje je prihvatljivo, donosi bogatstvo, a to što će uništiti jedan narod, nema nikakve veze, jer narko dileri uništavaju i druge zemlje. Svi su povezani, govore različitim jezicima, a odlično se razumeju. Njima ne treba diplomatija, jer su osvojili veći deo sveta. Pošteno su platili i sa pravom traže da im se pokloni tuđa zemlja, da se prizna da je njihova. Ako je poklone bez našeg odobrenja, to nije dovoljno, jer možemo da je vratimo kad dođe vreme. Imamo dovoljno strpljenja, čekaćemo priliku. Ulazak u D zonu nije za nas dan D. Gledali smo Kosovo sa visine, videli ravnice i njive, žitna polja i planine sive. Duša naša tamo lebdi, zarobljena u lancima, ljubav naša još ne bledi, dok mnogima kosa sedi, ali rastu naraštaji, zadojeni rodoljubljem, opijeni starom slavom, zadivljeni posečenom glavom. Bio je to veliki izazov, videti našu otetu zemlju, a ne učiniti ništa. Slušati mudrost koja nam govori da još ruševine nismo sklonili, rane izlečili, psihički pobedili. Treba nam dosta vremena, da postanemo jači nego što smo bili. Učili smo na svojim greškama, ali tako se najbolje pamti i ne zaboravlja.
Susret sa generalom Žandarmerije
Sećam se susreta sa generalom Žandarmerije ispred manastira Svetog arhangela Gavrila, kao njegovog izaslanika kojeg su svi voleli i koji su mu se divili. Jedna od retkih slika, sklonjena negde i od mene samog. Ako je nađem, znači nije sve izgubljeno. Ima nade za nas verujuće. Uvek živimo trenutno i sada, jer ako bi mislili o posledicama, o neizvesnoj budućnosti, ne bi nas nigde bilo. Svako od nas je stvoren za velika dela, a ne za običan, jednoličan život, koji će svakako proći, ali nikada nećeš biti srećan jer si propustio trenutak kada tvoj život nadživi tebe. Naš povratak je bio uspešan jer smo videli Kosovo sa planine, osetili njegovu dušu, miris božura koji nam je vetar doneo. Nismo se oprostili, jer ćemo se opet sresti. Ako postoji nada, ako ima pravde, taj dan će sigurno doći. Nisu to bajke, to je stvarnost koja nam govori da svi potlačeni, da naši grobovi tamo žive i bore se dalje. Kada budemo svesni šta to znači, bićemo spremni na svaki izazov, bićemo dostojni svoga života. Verujem da kao narod to možemo i moramo. Budimo različiti jer svako treba da misli svojom glavom, ali bar jednom budimo složni oko najvišeg cilja jedne nacije. To nisu prazne priče, istrošene reči, to nije sudba Srbina da kleči. Ostadosmo željni slobode i pravde, gladni istine i časti. Mnogi će umreti, dočekati neće da Kosovo bude deo naše sreće. Ako smo veći deo svoga života potrošili, a nismo ništa naučili, pa zašto smo se uopšte i rodili? Ko može bestidno reći da svi policajci koji su toliko puta išli, ostavljali porodice, rizikovali živote, a znali kako će proći kad se vrate ili ako se ne vrate, da su glupi. Oni su svoj život ispunili, učinili sve ono što je nemoguće, da bude ostvarljivo i moguće. Kakvi god bili u miru, moje mišljenje o njima u ratu će biti uvek isto, nepromenljivo jer oni su svoj život otplatili. Oni ništa više ne duguju, svojom žrtvom platili su debelo, sve kamate i namete. Mogu mirno da pogledaju svakoga u oči, a da ništa ne kažu, jer njihova dela su rekla sve. Ništa nije lako, a najteže je biti niko. Imaš ime, a nisi ga zaslužio. Vodiš duhovno siromašan život, plašiš se smrti, a nemaš razloga. Mnogo je gore plašiti se sebe, ako nisi učinio ono što je bilo do tebe. Možeš prevariti druge, ali ako ostaneš sam sa svojim mislima, o čemu ćeš razmišljati, kako opravdati nešto nemoguće. Lako je suditi drugima, jer te ne boli, izreci presudu sebi. Ako misliš da je tvoj život vredniji od drugih, zašto bi rizikovao a ne samo živeo? Grešiti je ljudski, ali nije opravdanje, nije izgovor. Svi smo jednaki pred Bogom, ali budimo bar iskreni pred sobom. Ako se pokaješ, možda će ti biti lakše, ali trenutno, kasnije sve teže, jer si izdao sebe bez razloga, izgubio smisao svog postojanja. Nikada ne treba doći u takvu situaciju, jer samo slobodan čovek može naći mir svojoj duši.
Ko će razumeti ratnog doktora?
Biti na specijalizaciji iz pedijatrije, a veći deo provesti na ratištu je nemoguće odvojiti jedno od drugog. Ko će razumeti ratnog doktora? Može li jedan čovek da ima dvostruku ličnost? U psihijatriji to je moguće, tu leka nema, ali u normalnom životu teško. Kako uspeti da sačuvaš ljudskost u sebi, da ostane toplina i za druge, a da izgledaš normalno i posvećeno svom pozivu? Možeš ići iz krajnosti u ludilo ili ako si mentalno jak da spojiš dva dobra protiv jednog zla, da ostaneš ono što jesi, a da nikoga ne oštetiš. Borba je u tebi, u tvome biću, biti realan, a emotivan, imati dušu i zadržati je. Povratak iz D zone na dečju kliniku, iz nestvarnog u realan svet, povratak u detinjstvo. Svuda su deca oko tebe, sa teškim bolestima, ali sa osmesima. Vidiš sebe kroz njih. Isti pogledi svuda te prate, očekuju pomoć, lepu reč, ohrabrenje. Tu nema opasnosti za tebe koja ti toliko nedostaje jer si navikao na nju. Postala je deo tebe, teško se rešiti nečega što si usvojio kao obrazac ponašanja. Bez borbe nema života, samo najspremniji opstaju i pobeđuju. Kada izgubiš želju za borbom, onda i tvoj život prestaje, ugasio se jer nema žara ni volje. Zato predaja nikada nije dobra, ona parališe, usporava, od borca pravi slabića, od heroja napravi roba. Ako sam nešto u životu naučio, izlaz uvek postoji, ako nadu ne izgubiš, ako te vera ne napusti, ostvarićeš svoj cilj. Uvek je teško, izgleda nemoguće, to je izazov da dokažeš da je sve moguće. Rat donosi smrt, a život pobedu i slobodu. Da bi slobodu zaslužio, moraš da se suočiš sa opasnošću, da gledaš smrt u oči, a da ne odstupiš, to je cena koju vredi platiti. Naš izbor, greška ili pobeda teška. Porodica ako te podržava, daje ti snagu i kad je izgubiš. Od bespomoćnog napraviše moćnog. Naša sposobnost je u jačini porodice, a nesigurnost u njenom rasulu. Zato se držimo čvrsto, jer propast beži od jedinstva, kao što ljubav pobeđuje crne slutnje. Ko se ubio, a da voljen nije bio? Život ako pobedi, slava porodici, podeli radost i tugu, videćeš sigurno na horizontu dugu.
Dr Dragan Pavlović pedijatar
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
