Stanoje Stamatović, poznatiji kao Stanoje Glavaš bio je hajduk pre ustanka, vojvoda u Smederevskoj nahiji, jedan od mogućih kandidata za vođu ustanka i jedan od najistaknutijih starešina i junaka u Prvom srpskom ustanku.
Ubijen je na Sretenje, 15. februara 1815. godine.
Bio je predviđen za vođu Prvog srpskog ustanka 1804. godine, ali je na njegov predlog izabran Karađorđe Petrović. Njegovo junaštvo opevano je u narodnim pesmama, a Đura Jakšić je o njemu napisao istoimenu dramu, navodi Wikipedia.
NE PROPUSTITE
Rođen je u selu Glibovcu, kod Smederevske Palanke, od oca Dimitrija i majke Marice, koji su se u taj kraj doselili iz jednog planinskog sela u blizini Debra, bežeći od turskog zuluma i sukoba sa njima. Posle Stanoja su rođeni brat Đoka i sestra Stana.
Kada je Stanoje imao svega 14 godina, oko jeseni 1777. godine, pri skupljanju harača, Turci su pretukli oca, pred celom porodicom, posle čega je ovaj pao u postelju, a zatim umro. Posle očeve sahrane, da bi ga sačuvala od teških poslova na selu, majka je Stanoja dala na abadžijski zanat kod očevog poznanika Sreje u Palanci.
Majka se posle toga preudala za Petra Stanića, udovca sa dvoje dece, pa je otišla sa Đokom i Stanom da živi u Selevcu. Sa Petrom je posle toga dobila još jednog sina i ćerku.
Stanoju je zanat išao dobro. Kod Sreje je osim zanata, naučio da čita i piše. Sreja mu je zatim pomogao da otvori sopstvenu radnju i predao mu deo klijenata. U kuću mu je posle toga došao dunđer Borisav Petrović iz Negotinske Krajine, pa su oni posle zajedno otvorili i dunđersku radnju. Kako su mu oba posla dobro išla i imanje se uvećalo, Stanoje ubrzo doveo kod sebe brata Đoku i sestru Stanu da mu pomažu.
Prvi srpski ustanak Na poziv Karađorđa da se pridruže borbi protiv Turaka, Stanoje se odazvao videvši da su se pridružili i njegovi zemljaci iz Glibovca. Njegovo prvo učešće počelo je prilikom osvajanja tvrđave Rudnik. Karađorđe ga je brzo zavoleo, Stanoje ga je svuda pratio i postao njegova desna ruka.
Istakao se u boju na Deligradu i opsadi Beograda. Stanoje Glavaš je sa 2.500 pešaka, 500 konjanika i jednim drvenim okovanim topom početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje od Turaka, a već sutradan ustanici su oslobodili i Kuršumliju.
Posle ustanka Glavaš je zbog svoje hajdučke prošlosti, učešća u Prvom srpskom ustanu i popularnosti među rajom bio stalno pod pratnjom ljudi Sulejman-paše Skopljaka.
Turci su ga ubili na Sretenje 15. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše, posle propasti Hadži-Prodanove bune, iskasapivši celo njegovo telo i odsekavši mu glavu, u selu Baničina pored Smederevske Palanke. U blizini mesta pogibije, u jednoj jaruzi pored puta, prvobitno je bio i sahranjen. G
lavu su Turci odneli Sulejman-paši na uvid, posle čega je dugo stajala okačena na čengel ispred Stambol kapije, a zatim je nestala, da bi se kasnije pojavila sahranjena sa telom.
Postoje dve verzije priče o tome kako je glava dospela do groba:
glavu je krišom noću skinula njegova polusestra Marija iz Dubone glavu je otkupila njegova sestra Stana od jednog Turčina, kradom, od dela Stanojevog blaga.
Baničanci su 1902. godine osnovali Odbor za podizanje spomenika Stanoju Glavašu. Podigli su mu kamenu grobnicu, u dvorištu crkve Svetog Arhangela Gavrila (podignute 1892. godine), u kojoj su ga ponovo sahranili 26. maja 1902. godine.
Spomenik je dobro očuvan i na njemu piše:
STANOJE GLAVAŠ vojvoda Rođen u Glibovcu Poginuo 1815 god. u Banjičine Kosti prenete i sahranjene 26. maja 1902. godine.
Ovaj spomenik je podignut prilozima plemenitih Srba.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
