ZA SAMO 55 DANA POBEĐENA SMRTONOSNA BOLEST Zašto niko u Beogradu tad nije pio rakiju, kako je JEDAN ČOVEK ZARAZIO ČAK 38 LJUDI!

Kad je prvog dana te nove 1972. godine autobus bitoljskog "Transkopa", s raketom kao zaštitnim znakom, krenuo put Meke, niko živi nije mogao ni da sanja da će 15. februara, kada derviš Ibrahim Hoti, sa još 25 putnika, prispe u Orahovac, ko raketa biti lansirana epidemija variole vere u Jugoslaviji. Pokazaće prve pukotine sistema, ali i da država i te kako radi i da s njom nema šale, pa će za 55 dana poslednja epidemija variole u Evropi biti okončana!

Variola je zvanično potvrđena tek 16. marta u osam ujutru, a do tada velike boginje stigle su do Beograda, Čačka, Novog Pazara... Iste one kojih na tlu Jugoslavije nije bilo još od 1930. godine. Kad je 22. marta laboratorijski potvrđena i kod Nedžiba (Džiba) Mumdžića iz Novog Pazara, čiji je brat Latif 10. marta umro na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, a pre toga lečen na Dermatovenerološkoj u Čačku i Novom Pazaru, a sve sa čudnim ospama i neutvrđenom dijagnozom, klupko užasa počelo je da se odmotava. Zvanični bilans je bio 35 mrtvih i 175 zaraženih, a nezvanični ne znamo...

Nesrećni Ibrahim Hoti iz sela Danjani kraj Orahovca, koji je na bagdadskom pazaru sa suvenirima pokupio i variolu, je, kako beleži istoričarka prof. Radina Vučetić u knjizi "Nevidljivi neprijatelj variola vera 1972", kao i same hadžije, odmah targetiran u medijima u Beogradu, ali i Zagrebu kao krivac.

- Ovde su bili pogubni ustavni amandmani iz 1971, kojima je počelo rastakanje federacije, a posle kojih nije više bilo ni saveznog ministarstva zdravlja, već je pomoćnik u ministarstvu rada bio zadužen za zdravstvo. I tako je postojala samo preporuka, u skladu s preporukom SZO, da se na hadžiluk ide avionom, što je sigurnije zbog direktnog odlaska i sanitarnih punktova, a ne autobusom, kako su mnogi činili, pa danima putovali i svraćali svugde - priča za Kurir epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović, koji je odmah po potvrđivanju variole u Beogradu postao član gradskog Štaba za karantinske bolesti.

VIŠA SMRTNOST TE GODINE

Zvanično je bilo 35 žrtava, ali Jugosalvija je 1972. imala višu smrtnost, pa je bilo pitanje da li su lagali za umrle od variole ili od neželjenih reakcija od vakcine, koja je bila živa i nimalo bezazlena, izazivala je čak i upalu mozga.

- Objavio sam i u jednom britanskom časopisu da u martu i aprilu nismo imali povećanje smrtnih slučajeva, već na jesen. A i nije moguće toliko odloženo neželjeno dejstvo vakcine, ona izaziva efekat odmah. I komplikacije su najduže, ako je neki autoimunski mehanizam u pitanju, do šest nedelja. Nisam ispitivao kako je bilo s gripom i drugim respiratornim infekcijama koje su verovatno učinile da te jeseni smrtnost bude viša - kaže prof. Radovanović.

Srbija je dobila milione i miliona vakcina, i iz SAD, SSSR, Kine... A, kako kaže prof. Radovanović, postojale su tri vakcine - neka "Bernsova", britanska vakcina i vakcina Odbora za zdravlje Njujorka.

- "Bernsova" je češće dovodila do upale mozga, do meningoencefalitisa, pa pretpostavljam da su nam je najviše i poklanjali, a one bolje čuvali za sebe. Siguran sam da je bilo više stotina upala mozga, a da se broj umrlih meri desetinama. Ali koja je bila alternativa i da li bi ona bila pogubnija od nevakcinisanja?

Oko 2.700 hadžija iz SFRJ išlo je 1972. u Meku i Medinu, od kojih čak polovina autobusom, ali jedino je ovaj "Transkopov" bus, što će i presudno biti, svraćao u derviška svetilišta u Iraku, koji je krio pojavu variole. I nisu krivi derviši, kriv je sistem koji je dozvolio rupe, pa su turističke agencije mogle da rade šta hoće, carinici da žmure i propuštaju autobuse.

Ako je za utehu, hadžije su morale da se vakcinišu protiv velikih boginja pre puta. Ali jedino se kod Hotija, od svih iz autobusa, razvila variola, a priča je da je zato što je vakcinu, koja se davala na zagrebanu kožu, po dobijanju potvrde o pelcovanju, obrisao alkoholom i vatom. Zato je i bio atipičan variola bolesnik, s vrlo blagim oblikom, pa ga niko nije prepoznao, a bolest je širio.

- Promakao nam je Hoti, kao indeksni bolesnik, i čak 11 ljudi koje je zarazio (bolesnik od variole zarazi do pet ljudi), od kojih osmoro 21. februara, kada je bio u Đakovici. Među njima negde i učitelja Latifa Mumdžića iz Dobrog Dola kod Tutina, koji je verovatno i oborio svetski rekord kao superprenosilac direktno zarazivši 38 ljudi! Ali 14. marta u bolnicama u Prizrenu i Đakovici, bolesnici s dijagnozom ovčije boginje su na ivici života i smrti, što je krajnje neobično, od varičele se ne umire. Doktori Dermiš Celina i Dželal Džibo su posumnjali na variolu - objašnjava prof. Radovanović.

A već 15. marta, stručnjaci iz Beograda dolaze, uzimaju uzorke, koji stižu kod dr Ane Gligić na "Torlak", gde epidemiolog dr Radmilo Petrović za svaki slučaj pelcuje sebe i kolege, jer je, kako nam kaže, imao malu količinu vakcina u frižideru.

- U osam sati ujutru 16. marta svih osam uzoraka je bilo pozitivno - kaže za Kurir dr Gligić.

Trkom iz Beograda šalju dvojicu sjajnih infektolga i jedinih lekara u Jugoslaviji koji su svojim očima videli i lečili variolu i to kao doktori u timu SZO u Indiji - prof. dr Miomira Kecmanovića i doc. d Vojislava Švakovića. Istog dana počela je vakcinacija u selu Danjane. A mnogi Albanci, kako piše prof. Vučetić, nisu hteli da budu optuženi za čitavu nesreću, pa nisu želeli da daju krv koja će potvrditi variolu, te su ekipe iz Beograda uzorke uzimale uz asistenciju milicije.

- Tada je važilo da se žive vakcine ne daju trudnicama, a bilo je još niz kontraindikacija. A na Kosovu smo ih jednu po jednu odbacivali, jer smo vagali koliki je rizik od zaražavanja, a koliki od neželjenih dejstava vakcine - kaže prof. Radovanović.

PUMPALI TROŠKOVE

Posle epidemije svi su pumpali troškove kako bi što više uzeli od države, pa je Vladičin Han tražio 69.000 dinara, a Surdulica, koja ima sličan broj stanovnika, 1.138.360 za iste troškove

KAFANE PROPALE

Kafane su propale u vreme epidemije, u "Ineksu" su prvog dana vakcinacije prodati samo jedan vinjak i dve rakije jer se proneo glas da ne sme da se konzumira alkohol posle vakcine.

BELA LAŽ

- Na simpozijumu u Primoštenu, na jesen 1972, pokazujemo mi dr Hendersonu iz SZO grafikone i kako smo imali jednu devojčicu iz Plava obolelu 11. aprila, a mi smo dan ranije otkazali epidemiju. I on, smešeći se, pokaže prstom. To je tzv. bela laž. Nismo mnogo slagali. Jasno je bilo da je to izuzetak, pa Henderson nije pravio pitanje - kaže prof. Radovanović.

TITO ĆUTAO

Tito je epidemiju proveo ćutke, na Brionima, ne izlazeću u javnost, a prof. Radovanović na to kaže: "On je bio mudar državnik, znao je da je najbolje da ćuti. Kad sve prođe, ako je dobro urađeno - čestitaće, a ako nešto ne valja, prozvaće krivce, ni za šta ga ne mogu optužiti".

LEŠ 14 SATI SA LEKARIMA

Milka Đuraškić (28) bila je medicinska sestra, koja je umrla u Čačku 24. matta u najtežim mukama, bila je trudna, ostavila je muža i ćerkicu od godina dana, a glavom je platila radoznalost to što je na Dan žena otišla na sprat da vidi "čudnu ospu" kod Latifa. Leš je 14 ostao s lekarima i medicinskim osobljem jer je štab imao velikih teškoća da nađe kovčeg, a morao je da bude limeni i osobu koja će ga zalemiti.

Jugoslavija, u međuvremenu, diše punim plućima, živi se život, reči o varioli nema. Vlasti su računale da će to nekako završiti da se ne čuje, da ne propadne turistička sezona na Jadranu, obećavala je silne devize. Tek 18. marta pojavila se informacija u Politici da se sumnja (!) na variolu na Kosovu.

U Novom Parazu oboleva Nedžib (Džibo) Mumdžić, a po gradu kola priča, što je zabeleženo i u jednom od epidemioloških izveštaja, da je "starica tašta Džibova" tvrdila da je Latif bolovao i umro od velikih boginja, a to zna jer ih je i sama prebolela u detinjstvu. Pa kad je i Nedžib oboleo, doktor se setio te priče i posumnjao na variolu.

Tog 22. marta bili su Mladenci, pa su se mnogi na Dermatovenerološkoj klinici spremali da u dva idu kući ili na slavlje, kada ih je u 13.08 zamandalila policija i stavila u karantin, kao i ostale bolnice u kojima je ležao Latif. Na noge se dižu svi, jure kontakte, jedan za drugim i moteli postaju karantini za obolele i njihove kontakte - "Čarapićev brest", "1000 ruža", "Šumadija", "Nacional"...

Variola je stigla u po jednom slučaju do Morovića kod Šida, Bresnice kod Čačka, Trnjana kod Smedereva, Plava u Crnoj Gori, pa čak i Hanovera u Nemačkoj

Vakcinacija je u Beogradu, kako piše prof. Vučetić, tiho otpočela 15. marta, a već 17/18. marta krenulo je organizovano imunizovanje zaposlenih u zdravstvu... I tako u prestonici koja bezbrižno živi odjednom u medijima poziv: "Svi na vakcinaciju!" Dana 23. marta kreće navala, pa je za jedan dan pelcovano 350.000 ljudi (ukupno 1.894.341 u Beogradu)! Tek 28. marta puštena je informacija da je variola i u Beogradu i šire... Za šest nedelja u Jugoslaviji, u kojoj je po popisu iz 1971. živelo 20.522.972 stanovnika, vakcinisano je 18.200.000.

Prof. Radovanović ističe da je SFRJ, i mimo pukotina, bila sprema da se suoči s takvim izazovima.

- Postojale su rezerve sanitetskog materijala, objekti određeni da budu karantini u slučaju zaraze, naši stručnjaci išli su po svetu da se upoznaju sa "zaboravljenim" bolestima, a i odlučivala je struka, a ne politika. Doduše, stizala nam je i silna pomoć iz celog sveta, pre svega u vakcinama, jer je bio opšti interes da se variola suzbije. Narod je verovao autoritetima i doktorima, nije bilo antivaksera. Epidemija je suzbijena u rekordnom vremenu, čime su i iz SZO bili fascinirani...

JAUCI SESTRE DUŠICE

U trci za sumnjivima, dr Gligić ide na Infektivnu da gleda neku ženu, ali čuje strašne jauke - bila je to medicinska sestra Dušica Spasić, koja je negovala Latifa na samrti.

- Kažu mi da sumnjaju na žučni napad, a ja je vidim - sva crvena, krv krenula iz usta - odmah sam znala, najteži oblik variole ne daje promene na koži, ali je 100% smrtonosan. Nema kraste, moram krv da joj vadim! A na rezultate sam čekala tri dana, jer sam morala na pilećim embrionima da gajim i vidim da li će se razviti virus. Bio je to 21. mart uveče, dok su stigli rezultati, ona je već bila mrtva, umrla je 23. marta - kaže dr Gligić i dodaje je Dušica u kubiku krvi imala čak 21.750 virusnih čestica, a po literaturi ih bude oko 10.000.

* U tekstu su korišćeni podaci i iz knjiga "Variola vera - virus, epidemija i ljudi" prof. dr Zorana Radovanovića i "Nevidljivi neprijatelj - variola vera 1972" prof. Radine Vučetić

Kurir.rs/Jelena S. Spasić